Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 149

се зачуди. „А како", вели, „да се на | Ускрс не пије? Тога код нас нема". За таку таму сматра се пијанство у празничне дане обвезним, тако рећн, религијозним чииом своје врсти, заслугом пред Богом. Какви ужасни појмови о опредјелењу човјека, о достојанству Хришканина, који треба да је свјетлост свијету, со земљи каква свијест о впсоком значају празничнијех дана, дана одмора, просвјећења душа и хвале Божије! Душа ме боли, кад се наиђе на таке призоре. А колико ли је такијех призора у нашем српском народу! Пијанство — то је ужасан порок, бич нашега народа, главни разоритељ породичне среће, оно понижава нашу вјеру, дајући прилике иновјерцима да нас исмијевају, оно је узрок безбројнијех другијех порока, оно је камен смутње за оне, који траже истину и спас у православној цркви. Срамота је сравњивати живот наш, православни, са животом иновјераца. Наша истина православл>а мора свијетлнти свијету као сунце и привлачитн к себи и незнабошце, као што је свијетлила она у првијом внјековима Хрншћанства. Онда није прошло ни пуна три вијека, а Хрншћанство се раширило од истока до заиада, од Јерусалима до Шпаније п Галије, и обухватило је све, ко је само видио живот тадаш1вијех Хришћана, њихову побожност, њихову љубав, њихов породични мир и срећу. Данас се иновјерци не одушевљавају животом многих данашњих Хришћана, незнабошци код својијех идола, понајвише с тога, јер не виде код нас, код многијех милиона ни свјетлости, ни таког свијетлог породичног живота, какав је био у древности. И (страшно је и рећи!) наш је живот у многијем случајевима постао саблажњив за многе православне. Не треба

да кријемо иаше душевне ране, ако желнмо очистити наше душе н тјелеса Угледајмо се макар на жидове. Субота је за жидова светиња, коју неће да наруши. Свуда је тишина; па и ватре се не види. Желудац се покорава законима духа. Јеиреји се иред празнике перу, чисте куће и посу^е, у вече се моле, запалпвши свуда свијеће. Сав се град свијетли. У јутру се обуку у Свечаније одијело и иду у богомољу. Код њих нема неписменијех. Сваки Јевреј зна читати свето Писмо, почевши од књиге „Постања" па до краја Библије. Дневне молитве и псалме зна сваки на пзуст и разумпје сваку ријеч. Помоливши се, одлазе кући, једу хладну храну умјерено, пију виио а каткад и ракију, но тако, да цнјела породица испије само по једну чашицу. За тијем домаћин, извади свете књиге из ормара, па их. сједећи код стола, чита и тумачи. И ријетко ће који жидов пријећи у Хришћанство, дочим се код нас па!;е на жалост и такијех, којп остављају своје лијепо православље, вјеру својијех прадједова, и прелазе у инославље, а то све за то, што ми волимо више мудровати, него учити се. А како је код нас? Каква је код нас свјетлост? Донесу дијете на свето крштење, и у цијелој парохији често се ие може наћи такав кум, који би знао на питање свештеника: „одричеш ли се сатане п др." одговорити: „одричем се" на славенском језику. А један мој парохнјанин шта више довео Је једном приликом за кума — жидова, кога сам ја, разумије се, одбно. Тако је, заиста. Између неколпко стотина људи иема ни једнога , који би знао рећи „шри< ц<л«са ", а гдјекоји не може наћи за кума у читавом селу — Хригаћанина, већ узме и жндова. Да не буде тако драга браћо!