Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 162

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и б

и сачува од гријеха". То је бида пошљедна ријеч св. Методија својој пастви; он је храбрио, де се тврдо дрзки науке православне цркве, коју су још при његовом животу а затим и послије смрти његове ради били уништити непријатељи — јеретици и хулптељи православља. Св. Методије је предао своју душу у руке Божије 6. априла— у уторник страсне седмпце. Ученици га опојаше свечано на три језика: славенском, грчком и латинском, и с плачем и тугом сахранише тијело његово у Велеграду у саборној цркви св. Богородице. И тако Господ населп у своје небесне обитељи и другога праведника, пријатеља п апостола Славена св. Методија. Послије његове смрти још више, него за његова живота наступише искушења на његову славенску паству. Горазд , кога је св, Методије одабрао за свога прејамника на архиепиекопску столицу, Климент, Наум, Сава и Анђелар бијаху ревносни помоћници св. првоучитеља славенских. Они продужише њпхово дјело, проповиједајући Ријеч Божју међу Славенпма. Послцје смрти Методијеве, бијаху они принуђени пријећи у Бугарску ; латинско-њемачко свештенство, завидећи њиховој апостолској ревности и успјеху православне про повиједи, употријеби све силе, да их лиши могућности, да остану и надаље у Моравској. Нијемци увјераваху моравског -кнеза Светопука, да ученици Методијеви уче лаж и раде против његове власти. Светопук, повјерује клеветницима и даде Нијемциа право, да поступе с проповједницима хршпћанске истине, како хоће. Нијемци ухватигае Горазда и његове сатруднике (Клкмента, Наума, Анђеларија и др.), те пх бацише у тамницу; но послије неколико времена, послије многих чудеса, која се догодише у тамници, пустише их и, под стражом прогнаше их преко Дунава. „Слиједећи примјеру Спаситељеву, — вели се у житију св. Климента, —који је заповједио апостолпма, да, ако пх истјерају из једног града, иду у други, проповједници се упутише у Бугареку. Климент, Наум и Анђелар, ударише нреко Биограда, а Сава и Горазд. другпм путем, такођер дошође до области бугарскога кнеза Бориса". Ту, у Бугарекој, они су поглавнто утврђивали православље и распростирали хришћанеку просвјету.

Св. Климент, епископ велички. (+ 916. г.). Свети Климент бијаше поријеклом Бугарин. Још од дјетињства евога бијаше он пратилац и ученик Методијев. Ношто је послије смрти Методијеве прогнан из Моравске, дође са својим сатрудницима у Бугарску, те се поче ревносно трудити око просвјећења Бугара у духу псточног православља. Проповиједаше ријеч Божију, осниваше школе, те сам учитељеваше у њима, подизаше храмове и манастире. Бугарски. кнез Борис. који већ бијаше крштен, прпми Кли мента с великом почашћу и наскоро га постави за епископа Бјеличкога 1 ). Он је живљео такође и у Охриду и у Главиници, гдје је оставио и споменике свога рада. У Охриду је он, међу осталим храмовима, подигао обитељ св. Пантелејимона. На новом мјесту своје службе он не знађаше, шта је то одмор. Паства његова бијаше многобројна, те му задаваше много бриге. Писац његовог житија црта рад Климентов овим ријечима: „у сваком котару своје пастве, имађаше по неколико људи, одабраних између броја осталих, а при том врло многих — на броју их до 3550 душа, те је он већим дијелом с њима бесједио и ту т мачио им тежа мјеста из св. Писма; а нас смирене и недостојне, по милости и доброти својој, међу свима другима учинио себи нај ближима, те смо се ми у свако доба налазили код њега, слиједећи оном, што је он радио, што је говорио, и чему је, посредством овога или онога, учио; и тако га ми ннкад не видјесмо беспослена; на против, он је или учио дјецу, и то различито: једннма је показивао облик слова, дру г гима је тумачио емиеао онога, што је написано, а треће је руководио и учио писању, или се молио, па не само дању но и ноћу; или ее бавио читањем, или писањем књига, а кад што је у једно и исто врпјеме радио два посла, пишући и учећи дјецу каквој науци; јер је он зиао, да беспослица води сваком злу. Његови ученици и помоћници — бијаху најбољи од свију и трудише се по примјеру свога оца и учитеља, приносећи службу Богу". *) Овако стоји у књизи, из које иреводим ово. Али бугарски писци, нарочито Палаузов, побијају чешке, руске и неке бугарске писце, те веле, да Климент није био Бјелички, него Велички (Велика код Охрида) епискон. Преводиоц.