Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 144

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и б

над чуством праведности. Он се најпосле одлучује да потврди смртну пресуду и да ју приведе у дјело заузима своје судско мјесто на гавати, заповиједа, извести Исуса на пол>е из унутрашње дворане преторије, пере руке пред народом у знак своје невиности радн проливања невине крви и, показавши Исуса Христа још једном народу са ријечима: „ево цар ваш", предаје га да га разапну. А они узеше Исуса и одведоше (Јов. XIX. 13—16Л Двојако се показује Пнлат као преступник. Он поступа и чинн како противу унутрашњег закона —- гласа савјести, тако и противу спољашњега, писанога римскога закона, — XII. таблице: „не треба слушати лажну вику народа, кад она

захтијева оправдање кривца или осуђење невинога". Дакле сав суд над Спаситељем није нншта друго, но чудно ткање лажи и нарушавање закона, не само божанствених него и људских. Заиста тешко је боље окарактерисати суд над Спаситељем, но ријечима свештене пјесме: „н<\ Христа шдтанмцсесА кезза= ком11К1 )( г к гокојнши госкт ^гск тш,«тнда , чн-кнти (1о8чаггсл\ жиботк держдш ,аго дллн'|к>: егоже кса ткарк в/1лг0с/10китт1, сиак/мцн ко к-кки". (трип^кснен^к на велики петак, ирмос осме пјесме). „(тлдка долготерп^книо ткое,и$ Господи"! У Митровицн 1894. По руском: Григорије А. Николић, свештеник.

ХРИШЋАНСКЕ ВРЛИНЕ.

Намијењено православној српској младежи и сваком ХришЂанину. Превео и попунио: Јован Петровић; катихета и ироФесор на кр. вел. гимнасији, кр. кел реалци, и учитељској школи у Загребу, витез црногорског ордена Књаза Данила I. (Наставак).

15. Породичне врлине. Док није свијет просвијећен био свјотлошћу Христове науке, врло се ријетко могао наћи код незнабожаца узоран породични живот. Боље је било код Јевреја, гдје није било допуштено многоженство; но као што код незнабожаца, тако исто икодЈевреја није имала жена личне слободе. Незнабожац није био удружен са својом женом никаквом религијозном свезом, а и Јевреј је могао раскинути брак са својом женом у свако доба, уручивши јој само „ књигу расиуспицу". Тек са доласком Христа Спаситеља подигнут је брак на виснну духовно-наравствене свезе,

која се не раскида. „ Муж и жена , учио је Спаситељ — нијесу вигие двоје, пего једно шијело. И шако, што је Бог саставио, човјек да не расшавља " (Мат. 19, 6). Жужеви! учи апостол Нетар, живише са својијем женама по разуму, и шшшујше их као слабији женски суд, и као сунашљедиице благодаши живоша а (1. Пет. 3, 7). А особито јасно учење о хрншћанском браку раскритоје у посланицама св. апостола Павла. Св. апостол заповиједа мужевима да љубе своје жене а не да им господаре: „ љубите своје жене као своја тјелеса " (Ефес. 5, 28). Он назива брак „ тајном великом " (Ефес. 5, 3*2). Кад су исповједиици Христове