Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 210

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

свијех, немојте ме убити! А ако јој морате носити моје руке за свједоџбу, осијецнте их н однеСите!" Ноложи руке на један дрвенн пањ и онн јој обије осјекогае, и царици одннјеше. Царица их богато обдарп. Марија је остала на пола мртва и само је у памети звала пресвету БогороДицу, јер ни ријечп нпје могла проговорити. Док се она смртно борила наљезе туда један благородни младпк снн једног великаша у царевој служби. Он се подигао са слугама у лок, па руково^ен Вожијом вољом, нај]фе на обамрлу Марију. Њено смртно стењање и уздисање, дубоко потресе његово добро срце. Еолико ужас, не мање н дјевојачка .веиота испуни га чу!>ењем. Младик.је упнга: „Кажи ми ко си н шта ти се збнло?" Марија му није могла одговора дати, не го је сузама и уздасима помоћп пскала. Младић рече слугама: „Није вријеме испитивању него помоћи, па кад је нас Вог овдје намјерио ради њене помоћп, треба да јој помогнемо. Узмимо је н понеснмо је нашој кућп". Кући јој набавилп лијичнике и послије иеког времена болови јој се умире и ране залијече. Сви у кући, чудили се њеној л.епотн, скромном, и разумном понашању. На честа питања: „Чнја сп шћер, и зашто су ти руке осјечене?" Она је свагда ћутала. Тако је остала за све чудна загонетка. Младића којп ју је нашао и са слугама кући донио, опчара њена смјерност љепота н доброта, па пзјавн својему оцу жељу т , да му Марија буде супруга.

На ову снновљеву изјаву отац рече: „Спне! пз тебе збори љубав према овој красној дјевојци. Не чудим се, да си се у њу заљубио, јер колико је лиЈепа толика је добре душе п срца, и много је скромна и разумна. Али мој сине, ми треба да узмемо за тебе дјевојку од рода који је достојан нашег прпјатељства, па ја немогу пристати, да се тн, мој мнли син, ожениш са дјевојком која не само што је без руку него Бог зна за какву је своју кривицу без руку остала, и каквог је простог сељака шћер! Син одговори оцу: „Слатки оче мој ! Ја немогу вјеревати да ова красота, разум, доброта, смјерност и васпитање, потјече пз просте крви. А да би и била шћер простог сељака, ја хоћу њу или ниједну. Мени се управ чини, да ми то неко невидимо заповједа!" Видећн отац да снн немнјења одлуке, склони се н ожени га с Маријом. Кад се цар врати у свој престолнн град зачуди се, гато му шћер нетрчи у родитељски загрљај, по навици, па упита царицу: „А ђе • је моја мпла шћер Марија?" Царнца му одговори; „Нежалости се царе, она је негдје тајно ноћу, утекла!" Цар се јако изненади, и ожалостн. Угрозннм сузама налазно је одушка својој велнкој родитељској тузи. Сумњао је на царнцу, али је своју сумњу затајио надом, да ће Маријн тако прнје у траг ући. Издао је најирије заповјест, да се најбрижљивије по свему галнлејском царству тражи, и о њој распитује. За тијем је нздао заповјед на све гувернере, н више чиповнике, да му до1;у у престолницу