Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 211

па велику коњску трку, надом, да ће том приликом што год дознагп о Марији, ц да ће му се жалост ублажитп. Ова заиовјед стиже и свекру Марије. Кад се овај сиремао да иде на царев позив, син му приступи и рече: „Молим' ти се, добри, оче, да мене пошљеш цару на трку, јер ти си већ остарио, па се бојим, да ти путовање и трка не изазове болести. Цару ћу рећи, да га покорно слушаш! Казаћу цару да си остарио па мене у замјену на трку послао. Наш је цар добар п неће ти нажао узети!'' Отац је пристао. На поласку пспросио син у оца благослов, целивао га у руке п препоручио своју Марију; „Добри оче мој! припази на моју супругу, као што си на мене свагда пазиоА ако би Марија родила прије мог повратка, припази и на дијете као што си и на мене свагда пазио!" Отац му обећао, и он оде испраћен благословом н сузом, оца и супруге. Божијом вољом показао се на трцн тако ваљан да му је сваки завидио, и од све господе био је похваљен. Нрема његовој љепоти, разуму, доброти и снаги, неостаде царица равнодушна. Заљубљена у њ' призва једног његовог слугу п од њега дозна све што је он о господару своме знао. Управ кад јој је слуга причао о доброти и љепотн Мариној и о њеној судбинн колико му је позната била, стнже младом господпну гласник од оца са писмом у ком писаше, да је Марија срећно родила двоје красне мушке дјеце. Овај глас силом грома удари у срце царице. Уплашена и смућена дозва к себи гласника, и потанко се извијести о ро^ењу дјеце. Лијепо га обдари па му заповједи,

да јој се свратп кад крене да се кући вратп. Син се јако одрадо1:ао гласу, одпнсао оцу, и благодарећи му на радосном гласу, препоручио му је, да добро нагледа Марнју и дјецу, док се и ои врати. Гласннк се пријави царици, а ова га сједе за готову трпезу. Царица је опојила гласнпка па му извукла писмо, које је син оцу слао, а на мјесто њега послала по гласнику своје ппсмо, као да је од сина. Писмо је гласило: „Драги оче! Дајеи ти на знање, да сам дознао да та моја жена јест шћер злочинца. За њена р^ава дјела осјеклн су јој руке. Али ни та дјеца ннјесу моја! Па те молим, да убијеш њу и дјоцу, док прочиташ ово моје писмо. И ако чујем да их нијеси убио, ја ти дома нећу никад доћи!" Оца је ово писмо сасвим изненадило н ожалостило. Ннје знао тита ће ради гн. Тражио је савјета од другова, својте и пријатеља. ОвН га свјетоваше да Мармју с дјецом неубије, него да је поптл.е у пустињу, из које је докедена, и тамо да је с дјецом оставе Божијем промнслу. Тако је и учннпо. Марија је остала у пустињи без икакве хране молећн Бога да јој удијели смрт прије него дјеци. Нн сад ннје Марнја престала звати у помоћ пресвету Богородпцу. Непоколебшзо увјерење у њено могућство.и нада у скору помоћ, блажила је њезину највишу тугу ц жалост. У пустињи је наншла на једну стазпцу. С горким сузама и тешком муком загрлила дјецу с мишнцама осјеченијех руку, па их однијела оном сгазицом. Стазнца је водила у једну иећину у којој је жпвио један пустињак,