Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 206

Б.-Х. ИСТОЧИМК

Св. 6

буде непрпстојан, да упропашћује своју породицу, да не поиравља своје господарство, али би боље било, кад би се ми држали само светог старо!' хрипгканског гостољубља и одстранили од себе коријен зла, ракнју, а новце, које би за н>у издали, уиотријебили на просвјету, школе, читаонице, на градњу љепшијех кућа, на набаву љепшег госиодарственог ору^а, боље пасмине код марве, на подизање лијепијех воћњака, рационалног пчеларства, на пристојније одијело, кревет и рубине, на справљање бијелијех новаца за црне дане и на мираз дјеци. Реците, није ли то боље? Заиста је боље, па ћете и Богу угодити и корисннје ће бпти. 18. Захвалност. 0 захвалности читамо мп у Јеванђељу од Луке (17, 12—20). Исус исцијели десет губавијехљуди. Губа је страшна заразна болест, која се врло ријетко могла излијечити. Губаве истјериваху из града, и, као псима, бацаху и додаваху храну. Од ове десеторнце, које нсцијели Исус, иоврати се само један да му се захвали, и тај један бијаше туђин. А Исус заиита: „а гдје су остала деветорица?" Они не нађоше за умјесно, да се захвале за здравље, за живот. Примјера незахвалностп има врло мвого и код нас Хришћана. У Америци жнвљаше један насељеник на лијепо уређеном свом посједу. По шуми живише дивљи Индијанци, који су кадкад радили на овом посједу једино за храну. Најбољи раденик између овијех био је стари дивљак, но због старости изнемогао је тако, да га је насељеншс отпустио. Ста])п раденик отшиао је к својнм дпиљацима у шуму, гдје је врло кукавно живио. Једном наступи хладиа, кпшовита јесеи и днвљацн не имађаху гдје да се склоне од кише а ни да улове

какву год дивљач, да се прехране. Стари дивљак сав прозобао, оде к свом господару н склони се под стреју. Кад га је његов пређашњн госиодар — насељеннк видио, узе бич и оштро га истуче, и још напусти своје псе, од којпх једва се спасе скочивши на једно дрво. Догоди се једном, да тај псти насељенпк у лову зађе дубоко у шуму и заблуди, и узалуд је викао у помоћ и пуцао, нико га није чуо. Шума је била тако густа, да није ни звијезда на небу впдио, да би макар приблпжно знао, куда ће окреиути. Блудио је цио дан, а у вече чује он пз далека урљање дивље звјеради. Положај је био очајан. У невол.н стаде се молнти и иребацивати себи своју тврдокорност нрема човјеку, свому ближњему, сматрајућн страх од смрти казном Божјом за уврједу старога дивљака.Наједан пут нешта зашушта у џбуну п чује човјечјп глас. Он се обрадова, но како се зачуди, кад из тамног џбуна познаде глас оног истог старца \дивљака, према коме се понно не само нехришћанскн него и нечовјечански. За њнм дођоше још и други дивљаци, наложпше ватру, испекоше дивљачи, налупаше јај&, која нађоше у гннјезду неке велике птице, и понуднше га као госта. Како му је било прн дупш видјети ту великодушност код сннова природе! Гладан као вук, је^аше он слатко све, што му донијеше. Посли е ужине добродушнп дивљаци наредише му кревет од лишћа и суве траве, а када се пробудп, у јутру, стари дпвљак проведе га до куће стазом, само њему познатом. Господар — насељеник примив га тек сада као госта, усуди се рећи: „ја сам мислио, да ћеш ми се ти жестоко осветити за уврједу, коју ти нанесох". Дивљак, иодпже руку горе према небу, климну главом, хотећн тијем казати, да више биће, које је над