Босанско-Херцеговачки Источник

Б--Х. ИСТОЧНИК

Стр. 273

Дознавши за то Вестијана оде у цркву и каза све светом Василију великом о својој тузи. Све гитељ је радо бранио све оне, којп су остављени били без одбране. те и Вестијану прнмн под сво ју обрану и заштиту. Разјарени Евсевије заповиједи својнм војницима да опколе цркву. Они стану на све стране тражити Вестијану и непоштујући св. Василија Великог, уљегну и у његову кућу и дођу у његову снаваћу собу. Али сва њихова истрага није их довела ни до чега, јер св. Вас.илије, бојећи се да не би Вестијану одвели силом из цркве, блјаше наредио својим људима и побожним Хришћанима, да Вестијану кришом одведу у женски манастир својој сестри преподобној Макрини. Овај поступак св. Василија и противност, врло много распалп Евсевпја, и он пошаље по Васплија, заклевши се да ће га на силу наће-^ рати, да му каже куд је послао Вестијану. Кад ]е светитељ дошао пред Евсевија, рече му : „ Ја сам готов на сваку казну, одговори Василије, заповиједи шта хоћеш: да ме растргну или да ми пусте и кап по кап сву моју крв, али ја теби нећу казати гдје је Вестијана. Тпјело је моје у твојим рукама, али душа је моја у рукама Божијим. Ие бојим се ничега нити оних који ће ми тијело убити, душу моју пе могу убити". И без сумње Евеевије би извршпо своју намјеру, и заповиједио би да праведипка убију, али кесаријски грађани дознадоше, да се њихов велпки светитељ налази у опасности, и с тога ее они. побунише, и већ су готови били показати се непокорним. У то доба, кад грађанп негодоваше, св. Василије изађе пред народ н почне га стишавати и одвраћати од побуне. Он их поучаваше о дужности и иокорности, престављајући ј им како могу битп убитачне и зле пошљедице ио- ј буне. Иарод пак гласпо хвалећп п викајући уздизали су св. Висилија и славили га, а по том у миру разиђе ее сваки својој кући.

Добро и зло. У грчкој постојао је закон, који је био врло потребан за прво доба Хришћанства, а имао је ту снагу, да, кад би се који кривац и осуђеник сакрпо или склонио и утекао у цркву, био би опроштен од досуђепе му казнн или смрти. Без сумње тај закон бијаше издан за то, да би се више и што боље пред народом прославила благодат Спаситеља, јер злочинци који су се спасавали код подножија престола Божијег, излазише из храма као добри људп цијелог свог жнвота. Неке више особе које имађаху велики уплив у царском двору или у држави, хтједоше уништити ту установу, и у том њихову броју био је и један горди великаш именом Евтропије. Он наговорн императора Аркадија да пзда указ: да нпкакав кривац илп осуђеник кад га гоне, не би се осмјелио тражити спасења у цркви. У случају ако бп ушао у њу, онда да га морају извести одатлеи, н подврћи строгој казни као нарушитеља царске воље. Јован Златоуст, који је био тада цариградски патријарх, енергично је настојавао, да се пзмијени или укине тај указ, п због тога Евтроппје га омрзне, п чинио му је свакојаке неприлике и уврједе. Али каком мјером мјсрите, таковом ће вам се мјерити, казао је Спаситељ. Народ нехтједне даље трпити наспља и зла Евтропина, и јавно стане на њега викати и нападати га тако, да је цар Аркадпје ос} г дио Евтроппја на смртну казну. Несретни Евтроппје побјегне п сакрије се у цркву. Баш у то псто доба св. Јован Златоуст говораше проповијед у храму, и користећи се тим елучајем, да одбрани Евтропија. Народ је бпо ганут краенорјечивом проповпједи златоустовом, у којој је нагласио. да треба да имају оејећаја спрам човјека, који је до скора бно великаш а сад је оеуђеник, но утскао под заштиту црквепу. Превео : Ђ. П. п.

ИЗВОД ИЗ ЗАПИСНИКА духовне свештеничке сједнице тешањског протопрезвитерата, држане 23. маја 1894. у парохији (селу) Церовици. Дневни ред: \ них од 24./3. 1394. бр. 653. н од б./5. 1894. 1) Чптање записника прошле сједнице; 2) ! "Р- 992.; 4) О манастиру Липњу; 5) 0 „В.-Х. Избор перовође; 3) Читање дониса конспсторијал- ј Источнику" ; б) О црквеиој пракси и вјежбању