Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 336

Б.-Х, ИСТОЧНИК

Св. 9

у опће помоћнијех средстава и утпцаја, хтоја су неопходко потребна свакому чокјеку, па да постигне ма какав виши циљ. (Јиој пеобичнн циљ постпзава он својијем учем.ем, својијем страдашем и смрћу, иа чему подиже нов благодатан живот. Кад би човјеку дали на расположен»е тек та средства, то би пмалп потпупо право ако бп посумњали у успјех подузећа кога се подухваћа.Па п нсторпја потврђује,дајеХристос постпгао свој највиши цпљ баш тијем средствима, и да је само тпјем средствима произвео тијано полагано радикалан преврат у л>удском жпвоту и дао му нов правац. Еле, Христос се нпје користио средствима тијем као обичан човјек, већ као Бог, као Божја сила и Божја премудрост (I. Кор. 1, 24). Истина је, да је Христос страдао н умро као човјек, али да је лпчност његова била човјечија — личност обичпог смртног. онда неби ни етрадања ни смрт пм:уш искупнпчког значења, нити би биле у стању препородити човјека и осиовати на земљи царства Божијег, јер човјек не Ие ии како братаа ослободиги не &е даши Богу откгрм за н>\ велик је откуи за душу (Пеал. 49, 7.—8). А што се тиче учења Христова, већ су и савременици његови рекли: ни кад човјек пије тако говорид као овај човјек (Јов. 7, 46) и ми можемо с правом надовезати, да п не може човјек, ма бно он и највећи између нророка, говорити тако, како је говорио ХристосБог. Разабиремо ли предмет његова учења или пак форму — п на једном и другом опазпћемо иешто необична, које силно превазилази сваки било какав му драго људски говор. * * ■* ,У'тење Христа Сиасптеља одликује се од сваког другог учења тпјем, што бјеше он сам главнијем предметом свОга

учења. Сви остали учитељи, били они ма колико заслужни и проповпједали онп ма какву високу истину — сви су они тек прости проповједници истине, проповиједајући и откривајућп је и показујући пут до ње; истина и њихово „ја" нијесу међусобно једно те исто. Ето зашто се за све њих може рећи, што је речено за иајвећег од жене рођеног — о Јовану Крститељу: оп не бјеше вид]ело, него да свједочп за видјело (Јов. 1, 8). А Христос бјешв видјело истипито (Јов. 1, 9), овапућена истина (Јов. 14, 6). Он се не објављује свнјету као временити орган ријечи Божије, као старозавјетни пророци, већ као непосредан извор, вјечан сасуд, живо овапућење истине. Отуда се свака (религијозно-нравствена) истина, тијесно скопчана са лицем Хрпстовијем, налази у њему, као своме извору 1 ). ПЈто ми можемо знати о Богу, то нам показа Христос у лицу своме,.јер су он и отац једно (Јов. 10, 30), и који видје њега, видје и оца (Јов. 14, 9). ГПто је опет потребно знати о човјеку, његовој правој природи и високом опредјелењу, то пам опет показа у лицу своме Христос, други Адам, најсаврптенијп син човјечији. Човјек је пао и бјеше потреба да се нзмири с Богом: Христос због тога ц долази на земљу, он и јест обећани измиритељ. Човјеку је потребпо да се освети и нрепороди: Христое, заслугама својијем, доби право да због тога по1иал 3 е вјерницима Духа светога. По смаку свих ) Кад год мисле људн да су они открили ову или ону истину незавнсно од Христа, но по том разматрајући пажљивије ријечи Нзегове, опажају, да нијесу онн изабрали ту истлну, већ да је већ давно изрекао Христос. Па збиља, каквнјем ее идејама може похвалити XIX. вијек, које се не би налазнле у јеванђељу? Чак се н невјерннци често ките његовијем ријечима п припаљују своје жмираво видјело на вндјелу Хриетовом.