Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 338

Б.-.Х ИСТОЧНИК

Св. 9

са оцем, плод љегове божанствене мислп. ТБему ие бјеше од потребе да се заноси: као год што царски син, ро^ен и васпитан посред величија и бљеска, говори о томе без сваког заноса, тако исто говори и Христос о високијем истинама са спокојством коме нема равна, показујући тијем јасно, да се родио посред њих и ужшзио у њих. Живот у Богу не бјеше за њ'јединственијем стањем, „усхићењем" ума ; ријетко постижљива висина, до које се он узносио тек у сретне часове необична одушевљења; не — то бјеше његово обично стање и Христос требаше тек да остане сам са собом, па да увијек говори о највишијем истинама просто, спокојно, без сваког узбуђења и колебап.а, И тако је учење Христа Спасптел,а и по садржинп и по формн својој неизмјерно више од сваког људског учења: никада није говорио човјек тако, како је

говорио Христос. А то због тога, што је он — божанствени учитељ, или како га назива блажени Августин: „учитељ учитеља, чија је школа на земљи, а катедра на небу! * Ми смо расмотрили неке црте лнчности Христове, да покажемо тијем његово божанствено достојанство и тијем потпиримо вјеру у њега као снна Божијег јер се вјера у Христа не распросграњује толико спољашњијем доказима, логичкијем потнрђењима, историчкијем истражнвањима, колико живом представом божапставеш личносши Христове. Бићемо најсретнпјп, ако нам је пошло за руком да изпесемо колико толико јасан нацрт божанственог величија Христова. С руетсог прсвео: Вељко М. Лукић, духовник казнионички.

ОСВЕЋЕЊЕ ЗВОНА ЦРЕВЕНИХ у парохији бобољуској, односно хрмањској, у селу Вел, Цвјетнићу. 21. маја 1894. год.

Као што је већ у кратком опису протопре- [ звитерата петровачког напоменуто, парохија Ба- | бољусци са организацијом губи своје име „Бобољуска" те постаје парохија „Рмањска", којој је парохијална црква стародревни манастир Хрмањ находећи се на увору рјечице Унца у Уну. (Види „Бос. Херц. Источник" за мјесец Апрпл и Мај ове године, страна 184.). Филијала пак ове цркве јест црква на Вел. Цвјетнићу. Ова је по окупацији од старезвдине, која је још од вајкада у громачу засута била, разширена неколико и подигнута у 1888. год. Црква цвјетићка још освећена није али се у њој инак на освећеном антнминсу свршава безкрвна жртва. Пошто се је народ иобожни из околних села јосп п прије прошлог устанка, па и од када се

памтити можена ово мјеето, које „црквином" зваху, састајао особито на дан Христова Преображенија — то је и овој цркви намјељено да ће се споменутом празнику посветити, који ће њен патрон бпти. Побожни народ парохије Бобољушке, окусивши слободу под окриљем његовог царског краљевског и Апост. Величанства Франца Јосифа I. а осјећајући потребу за звона на подигнутом Храму, која би га на св. богослужење позивала и која би им оглашавала умилни матерински глас, којима их себи позива св. Мати Црква у своје материнско наручије и која би најпосле са својим мило-звуком уливала у срца побожност христјанску, то најпрво обрате се, као вјерни подајници Његовом царском краљевском Аностолском Величанству, који им најмилостивије подарити благоизволи 100. фор. а посде међу собно добровољно покупе још нешто новаца, те тако