Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 364

В.-Х. ИСТОЧЕИК

Ов. 10

вијању врдо је важан, за то васпитачи треба сада да су пајиажљивији према својпм васпитаницнма. Овај нони осјећај васпитачи треба брижљиво да чувају и његују и да не допуште да се чим било занемари или запугати. Узмимо за примјер овоме једну билку са цвијетом, п поставимо је у такав положај да јој сунчана свјетлоет долази са једне стране и то кроз какав мали отвор, па ћемо видјоти да ће из свију сила вући нагињати се онамо, од куд јој свјетлост долази. Окренемо ли пак цкијот на другу страпу, за извјесно вријеме опазићемо га да се опет вратио пре^ашњем положају. Као што је цвијету потребна сунчана свјетлост тако је исто за човјечије срце потребна нада. Сам је Бог у човјечије срце наду засадио. Човјек без наде вене, као цвијет без свјетлости. Вјера, љубав и нада, три су начела хришћанства и налазе се у природи дјетишој; гдје их је сам Бог својом снемогућом десницом засијао. 2. Корист хришЋанског васпитања. Као што смо у напријед видјели, развитак човјечије природе иде по начелима хришћанске вјере, те и због тога већ је потребно из раније с дјететом почшвати хришћанско васиитање. Хришћанска вјера уводи људе у вјечити живот, у царство Божије, хсоје је највећа и иајправеднија награда свакоме човјеку за његов хришћански живот на земљи. Осим тога има људи ; који свој живот вежу за природу и не призиају никаквога натприроднога, душевнога живота; брину се само о своме трбуху и тијелу угађају, а на душу се и не осврћу. Таки људи обично се зову материјалистима и они не чине никакве користи друштву у коме живе, те сљедствено ни својој души не теку мјеста код Бога. Људи, који се сувише

одаду материјалном богаству, они донекле могу у томе и успјети, али живе и умиру, као проста жпвотиња, која нема нпкаквих идеала ип осјећања какве иатприродне узвишености. Хришћапско васпптање пајбољи је п најсигуриијн пут да човјека из те пропасти извуче. Хригаћанство у с 1п човјека душевпоме, а не материјалиоме благу. Св. ап. Павле учи нас, да му је Христос сам рекао, да се сила Божпја јавља у слабости (П. Кор, 12, 9). Ми смо, људи, по себи слаби и немоћни, за то нам и јесте хришћанство врло погребно, јер ћемо се њиме оснажити п окрјепити. Човјек, ако не живи по начелима Хришћанске вјере, свој живот на зло употребљава; такав човјек без свјетлости лута по мраку мудровања и пе може својој души да нађе сталног пристанигата ни одмора. Ко се не загријава ватром Божанскељубавп, тај нема осјећања пријатности, нити пак каквог уживања; а ко се пак не нада каквој награди или користи за извјесни посао, кога ради, живот му је очајан, јер негато ради, а не зиа зашто ради. На против, погледајте човјека, који живи по начелима хришћанске нјеро, т. ј. који тврдо (гјерује који искрено љуби и сигурно се нада па ћете се увјерити, да је весео и задовољан и да у цијељи свога посла напредује. Оваки људи су стални и истрајни и не дају се ии чим поколебати. За ово имамо ми много доказа код св. апостола и мученика христове вјере; а тврде нам то и многи наши народнп мученици, који тврдом вјером у Бога, жарком љубављу свога народа и домовине и сталном надом на блажено стање вјечнога живота стекоше велике славе на земљи, и царства Божијега на небу. 3. Главнија средства за хришЂ. васпитање Кад свештеник крштава дијете узме га у руке и три пут погружава у воду,