Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 10

Х.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 369

Кад би служио св. литургију, то је чннио смјерно и полако, да га је било мнлина слушатп. Читајући евап|)ел.а, — особито страсне седмице, често је пуштао сузе ннз блиједе образе, не из притворства, него из побож11ост11. Што је чнтао, то је и разумјевао, као мало који свештеннк — у нас онога времена. Парохпја му је била врло слаба н снромашна. Припадала му је: „ Јошаница, Орахово и махала Ћврвзлук у Фочи : За доказ служи ово, што ћу навести. У читулп братовој му (покојног Димитрнја) нашао сам комадић хартије. а на њој запнсано је лнјеппм рукописом слиједеће: „II. Георгш Иродановићт* пидти /инло= сткжк* одт4 2 Годн: 1851.=и 1852. за 2 п 1онмниц( и по 0('а\а (Орахова) оги.лгк што И/ИЈ у кдслви Фочи /ил^лла Чсрезлук^к остд нбгмлчено. И дад? одт^ 2 Годн. клтике и к^кн^ чдницс и коидке и зато дадос/ио окаи Тлф|'л'к". На овом комадићу нема ништа запнсано ко је горње писао; јер је половпна одерата. Ово је писато за вријеме владпке херцеговачког Јосифа (1848.—1854). У пабирцима покојног Ђор^а, нашао сам другу половину ове признаннце, и на њој записано истом руком. велико рукоииспо слово .,11". Дакле свједочи, да је горње писао високопречаснн архимандрит В. НиколиповкЛ (сада у Сарајеву). На другој страни ове подерате признаннце, наппсао је покојпи Ђорђе лијепим минејским словима (као п сав његов рукопнс, што се одликује чистоћом и љепотом): „1Јођ{ са ср«ћо/и г к у ;Иостар г к Иуко Л(ц>'|= лЈа . 8. денк: Пон(дмник'к: нд: 1863. <ито". На годииу дана пред смрт послао је сина у Мостар покојном Јову Околпшу, који су били у роду. На једном уском комадићу хартнје, нашао сам запнсано:

„Е/1аго()одно/иу /ио(/и8 крлт\г н г. Господару 1онаи8 ОколишХ од ксјго сердцл целое иоздрдвление кое и од ксего сердца жмил! кд/ид скако докро и кллго изокилие!" У велпкој оскудици, он се опет храбро држао. Једном га је запптао неки свештеннк: „Чудо попе Ђорђе имаш н каве"?! — „ Слава Вишњем Богу имам свега, док ми он гиаље и ! Овијем ријечима благодарностп, мора се сваки поклонити, коме је мало, па да постигне и силно благо. Све је узалуд без благодарности н задово.љства! Ко није задово.љан с малијем, тај не осјећа задовол.ства нп у највећем богаству; јер срећа је у онога, ко је задовољан п благодаран, а таквијех је данас мало ... Ко би му кућн дошао, бпо је угошћен врло лијепо. Нико није од њега увријеђен отишао. Милостив је бно за причу. Једне године бпла велнка глад. Он отншао у чаршпју, па купио једаи х.вебчић и пошто се вратио кући, кад у њега дошло пет жена на посјед. Ои од доброте, чим је дошао, одлшх је искомат,ао онај хљебац и раздијелио оннјем женама. Оне су му рекле: „За Бога попе Ђорђе, што то чнпиш? Тп нама све раздијели, а тебн ништа не оста... И 'нако је гладна годпна"!! — Нека, нека добре жене, ја сам сит — слава Богу! Уз његову кућу становао је брат му Димитрије, који је био ожењен, а нмао је дјеце. Кад би поп Ђорђе из Јошанпце дошао и дохшо прекадњу од кршњака, увијек би внкнуо свога брата: „ Димитрије! До$и горе са женом и ђецом иа Лемо вечерати и ! Када би се из парохије враћао, накуппо бн путем ћумура, што су ћумур-