Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 368

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10

У нашем проетијем народу, тешко је прнкупити што о старинама, о умотворинама и др.; а још теже изнаћи податке о жнвоту појединнјех људи*.0 овоме може боље зиати онај, који је шта у народу биљежио . . С тога, ако ова кратка биографија не би са свим бнла прецпзна, лшслим, не ће ми се замјерити; јер ја сам се трудио, да што вшне дознам. И, што сам дознао, то износим. Сада, да прпјеђемо на само описивање. Прије свега, ишао сам на гробље, и тражио^ сам му гроб, не би ли се освједочио, кад је рођен. Гроб сам му (по казивању родбине) видио; али на жалост, вшне њега нема ни крста, нитп икаква знака, да би писало, кад је рођен, и кад је умро! ТГптао сам, његове знапцв) родбину, иријатеље и кумове, нико мн не умједе ништа рећи, кад се родио... Једино снаха му од брата калсе, да је умро други дан по Никољ-дану, то је дакле 8. децембра; али ни она ннје знала, које је године. Снаха му од сина Госпава овако вели: „ Покојни свекар пои Ћорр; умро је — на годину прије, него сам ја дошла из Горажда за си-на му (попа Вуколу). Син му се заттио прошло је втие, од ид године, него сам за њ' доведена била Мени има 29 година како сам се удала и . Прегледајући све књиге покојникозе, нијесам могао нигдје наћи дан роЈјења н смртн, само сам нашао „ свидјешелство " о рукоположењу сина његовог пок. Вуколе пароха, кога је запопио владика (51.) херцеговачкп Прокоиије 21. сеитембра 1866. г. И, када сам срачунао, излазн дакле, да се преселио у вјечност, при свршетку 1864. Родитељи су му бнлп: Хаџи Јово (поклоннк гроба Христова) родом из Фоче, а мати Јока , родом из Горажда, од старе И чувене породице КосориЛа,

Рано је остао без оца, те га по родбпнп позове дични Србин — покојнп Јово Оиуха у Дубровник. Прими га као сироче и даде га у школу. Ту у Дубровнику изучиоје: правити иконе, коричити (увезивати) књиге и др. а у Дубровнику је био двадесет година. Пошто се вратно својој кући, оженио се од Ђасиља- ЋебовиЛа из Фоче , који му је дао своју шћер Савку за жену. Прије него се запопио, био је учитељ. И, како прнповнједају, учитељевао је седам година. НЈкола је била онда у његовој кући. У њега је учио кум му, данашњи добри старина — предсједник сриске оиштине у Фочи г. Тодор ДраговиЉ, који ми је приповиједао, да је у њега најирнје пошао у школу године 1834. Занимљиво је и то, што је оп својим ^ацима и букваре писао. Свако почетно слово биљежио је црвеним мастилом, а остала црнијем. Приповиједа још истн г. предсједник, кад је тек почео учити, како је као дијете помишљао у себи: . 7 Боже драги! Како Лу ја ово научити ? И старањем, и трудом иоиа Ђор^а. ја за кратко вријеме научим чишати и иисатк. да сам био ирви ^ак"! Код њега су учнли: бнвши покојни ирошо Василије КочовиЛ и садањи старнна о. Пикола ПоиовиЛ, иарох тетаимски. Своје дјеце имао је више, али послпје њега остао је син Вукола и шЛер Мара, која се касније удала за Васа ВуковнЛа у Горажде. Рукоположио га је — у старој фочанској црквн владика Аксентије измерј 1838.—1840. Тачно нијесам могао дознати а у пабирцима његовим нашао сам, да је већ 1840. године почео кугштн бир. Био је личан и вн!ђен, висок, а црномањаст. Густијех бркова, дуге браде, а лијепа вијенца ...