Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 412 Б.-Х. ИСТОЧНИЕ Св. 11

и станује. Дјетињи слух треба навикавати на глас родитељске љубави и бриге о срећи и благостању његовом; јер ће од тога највише зависити каква ће доцније иослушност бити код дјетета, т. ј. хоће ли послушно днјете бити из страха или из љубави. Ми овијем нијесмо намјерни казати да дијете не треба никад казнити; али хоћемо то, да се казне изводе под великом опрезношћу. Док је дијете још неразумно и док се инстиктивно развија, нужно га је по кад — кад и осјетљивим, непријатним средствима одвраћати одштетннх наклоности, које извнру из његове самовоље. Но у томе васпитач треба да буде врло пажљпв. Не треба болестан осјећај да производи бол. Васпатач, кад казна днјете не треба да буде и сам љут (гњеван). Јер својом љутииом више убија вјеру код дјетета у љубав васпитачеву према себи, него тјелесним болом, који је казном произведен. Осим тога у таком случају васиптач врло лако прпје^е п границе одмјерености казне, те п то врло шкодљиво утиче на дјетињу душу, И св. Писмо учи нас: „гњевећи се, но не гријешите" (Нс. 4. 5). Па нн свако днјете пије једнако осјетљино према казнама. Код једиога дјетета и мала казна произведе велшш душевни осјећај, док код другога на против. — На све ово васпитачи су дужни пазити, па према свему томе н казне удешавати. Н1то год с дјецом радимо имајмо вазда на уму да нам треба у њима чувати и развијати вјеру и љубав према пама. За ово не смију се постављати разлике у добу дјетињег узраста. Јер и ако нма доба да дијете умом не разумије; али за то има у срцу урођен осјећај, којим вазда разликује оно, што му се чпнп примљавајућим начпном од онога,

што што је из добре воље н љубави. Кад дијете ради нешто снлом, осјећа непрнјатност и одвратност, а кад ради нз љубави његово се срце умекшава и облагоро^ава, т. ј. постаје дијете из срдачности и искрености послушно. Дијете, мало по мало, развије се и оснажи толико, да се стане отимати од нас, и почне устајати на ноге. Први дјетињи кораци могу се узетп, као први почетци његове самосталности. Као год што дијете расте и напредује тако исто и наша старања о његовом васпитању расту и напредују. Док је дијете било у колијевци, било је у нашим рукама н у свему зависило од нас. Сваки његов покрет, који би био управљен онамо, куда се не бн могло дозволити, лако нам је бнло предуприједитп. Али сада, кад је дијете јаче и тијелом и душом, и васпитање мора бити јаче и озбиљније. Главно је чувати дијете да на првим покушајима не посрне. Ако дпјете падне на првом кораку заплашп се и доцкан се усудп опет на ноге посадити. Паметна мајка, кад учи дијете, да јој прохода, постави га на корак од себе, рашнри руке и зове га к себи; а дијете, пуно љубави и вјере према њој, корача смјело, п немислећи, да још у свом животу ннје таквог покрета искуспло. Ово је примјер гдје се са свим јасно види, да су вјера и љубав у дјетету руком свемогућега засијане, а нијесу ии науком ни пскуством добивене. За нас је непојмљиво какав се процес збива у развитку биљке пз снтнога сјемена, па тако псто пе можемо појмити ни то, како Бог хрпшћанска начела укоријењује у природи дјетињој. Искуство нас учи, да се смокве не беру с т])ња, нити се грож^е бере са купине (Лук. 6. 44). Природа је себи вазда вјерна, а законн Божији у к,ој су