Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 413

стални и непромјеиљиви. Сунчана свјетлост одбија се у малој капљи воде, као у великом морском океану. Тако и у маломе дјетету отсијава Божанска свјетлост као и у великЈоме човјеку. Због тога васиитачи морају бити пажљиви и чувати се, да васпнтајући дјецу не одмакну се од Божанскога сјемена, које се у природи њпховој налази. Непажњом васпитачи могу бити велики непријатељи своје дјеце. За ово нас и Христос учи, кад вели: „гледајте да не презрете једнога од малијех овијех" (Мат. 18. 10). Упоредо са овијем перијодом дијете долази и душевној самосталности. Први израз душевне самосталности код дјетета јесте ријеч. — Дијете, слушајући најближе из своје околнне да говоре, тежи да л само говори. Способност ова код дјетета је од самога Бога и ра^а се са њим заједно; те развијајући се тјелесно развија се и душевно, и све више јача у њему тежња, да другоме своју унутрашњост искаже. Ово доба душевнога дјетињег развитка врло је важно, јер се у њему дијете учи говорити, за то и васпитачи своју брпгу и пажњу морају много више појачати у васпитању, него до сад. Божаиствено сјеме у дјетету сад се развија у младицу, коју васпитачи треба не само да влаже св. вјером а загријевају својом љубављу, да не усахне: него до јој потпомогну развити се у велико дрво, које ће доцније имати и добар плод да прпнесе. Све што је до сад додиркивало њежна дјетиња чула ниче и тежи да из његове унутрашњости по средством говора избнје на поље Дијете јо у овоме добу љубопитљиво, интересује се за све и за све хоће да нас запиткује. Ова дјетиња љубопитљивост је јака и може се згодно упоредити са потоком, који се прикупи под брдом

и хоће на поље да избије. Ако је већ избио на површину треба га пустити да тече. Обустављати га-није фајде; јер то може бити само за неко вријеме, док се вода прикупи, те ће .онда већон спагом и брзнном провалити и јурнути иа прпјед, п неће се умирити док не дође у бескрајпи океан, гдје има да пађе себи вјечити мир и спокојство. Исто тако нп дјетињу љубопптљивост не треба препријечавати. Дјетету треба на свако питање одговаратп, па и онда, кад све одговоре не може да схвати, или кад од брзог запиткивања нема времена да своју пажњу скрати на овај или онај одговор. .У овом добу код дјетета развијају се форме (облици) знаи.а, које још иијесу способне да у се смјесте какве садржине из. нашијех одговора. Но, мп, одговарајући дјеци на свако питање мало — по — мало усавршавамо у њнма те форма и оспособљавамо их за знање. Гогша <|а! ге1 евее, веле филозофи. У тјелесном развпћу код дјетета старамо се да сачувамо правилност органа цијелог тијела; јер знамо да од једнога неправилно-развијеног органа страда цијело тијело. Исто тако и од неправилпоразвијених форма страда цио организам душевних сила. За дијете у овом добу не важи садржина предмета него форма. Дјетету треба одговарати просто и кратко; а не разлагати на дуго и широко јер му можемо постати досадни, те онда неће према иама имати довољно вјере ии љубави, а ово двоје су најглавнија средства у васпитању. За одговор свуд, гдје је могуће, доста је само по једиа рнјеч, т. ј. она треба само да је напомена онога, што дијете од нас тражи. Друкчије је то у основној школн. Тамо је дијете поодрасло и може нас разумијети, за то се ш њим и говори у пуиијем реченицама. Али