Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 414

Е.-Х. источник

Св. 11

амо, гдје иас дијете није у статву да ра- ] зумије, тако не смијемо радпти. Још би | горе било, кад би ми захтијевали да нас дијете у свему разумије, а оно то не би могло. На тај начнн осјећало би велики притисак и неправду од нас према себи и реметио би се у њему природни развитак дутевних форма. Жали Воже, овако неприродног васпитања данас се може доста код нас видјети, особито по варошима. Господа силом хоће да су им дјеца прије времена научена и изображена. Тако видјећемо да њихова дјеца од 4—5 година држе „буквар" и „чнтанку" у рукама! — Скоро, једном приликом сједио сам у апотеци и разговарао се са апотекаром. Била су два сахата послије подне. У томе нашем разговору на један нут зачу ое у побочној соби вриска дјетета. Ја се мало зажарих; те запитах: господине! Шта је вашем малиши? За што плаче онако ?! На што ће он: „нека, нека! Оно сигурно мој мали Иван није знао добро лекцију из „буквара" па га је мајка избила". — Колико има година вашем Ивану ? — ,,Сад ће му брзо пет"!.... Грозно. Оваки родитељи прави су непријатељи своје дјеце. Није ово доба, кад дијете треба да учи читати и писати. То је посао школе; а дотле родитељи дужни су своје дијете навикнути угледањем на примјере; реду, чистоћи и пристојности, љубави и уважењу старијих. Овако против — природно васпитање дјеце и сам је Христос осудио у ријечима: „а ко од вас може, бринући се примакнути расту својему лакат један" (Мат. 6. 27) ? У том смислу и ап. Павле пише у посланици к Јеврејима: „који се год храни млијеком не разумије ријечи правде, јер је дијете. А савршенијех је тврда храна, који имаду осјећања дугијем учењем обучена за разликовање и добра и зла" (Јевр. 5. 13, 14).

Дакле, као што се види, главни нам је посао довести дијете, да нас љуби и да нам све вјерује; а да ово постигнемо треба нам се добро увући у дјетињу природу и разумјети је, те према њој васпитање управљати. Вјера је дјетету урођена и она је први појав његовога душевнога живота; а тако исто и љубав је први појав дјетињег срца, те због тога и морамо строго пазити да се ове двије Божанске искре у дјетету чим било не затру. Свака наша ријсч треба за дијете да буде освештан закон и корисно сјеме будућег плода. За то треба добро пазити да се дијете кад год не обмане у риЈечи; не смије му се ништа обећавати, што му се не мисли и учинити; дјетету треба вазда истину говорити. Оспм тога р^ава ријеч да се из нашијех уста никад не чује, јер она има да да благодат онима који слушају (Ефес. 4, 29). Кад се дијете мало више тјелесно развије, кад ојача и прохода, онда се стане и пграти. Угледање на другога главна је побуда код дјетета у свима душевним радњама, па то бива и у игрању. Играјући се дијете вјежба своју цјелокупну и физичку и душевну снагу. Оно се игра или само или са другијема. У првом случају вјежба своје мисли, а у другом суди и расправља; но у оба случаја уображава п тежи да и своју радњу тамо пренесе. Уображење је за дијете оно, што су и за птицу крила. Док мало птиче у гнијезду добије крила, хоће да куша своју снагу и лети; те још, ако није довољно опернатило и заснажило, многб ту своју несташност и главом плати. Чувајмо ми наше полетарче, да играјући се, не осакати. Будимо му благи и љубазни, да нас из љубави слуша; јер ћемо га најбоље тиме уздржавати од наг-