Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 11

Стр. 431

са женом п дједом, и стане код врата, горко пдачући. Цар га позове к себи, па впдећн братовљеву жадост, како се снуждио и осудио, рекне му: „Ти си се упдашио вјесника смрти, којег је теби послао твој брат, и кога ти нијеси још никада до сад увриједио. Но како си ти могао мене осудити, кад сам ја у мојем смиреном срцу љубио праведнике Божије, који су јаче од трубе јавл.али мени смрт? Ја сам учинио с тобом само за то, да теби дадем поуку. Сад ајде мирно кући, а онијем, који су као и ти мислилп: да сам се ја понизио пред благочестивим сиромасима, даћу им ноуку, п уразумићу их другим начином". По одласку царева брата, одма затијем цар заповједп својим слугама, да му начине четирп велика сандука и то: два сандука да буду оковата златом а друга два да су премазана смолом и посута пепелом. Кад су сандуци били готови, цар нареди да се у два сандука оковата златом ставе човјечији костури, а у друга два сандука олијепљена смолом стави драго и скупоцјено камење са мирисовима. Кад је све бидо готово, цар позове у свој двор оне великаше, који су се с њиме и у пратњп возили, и упита их, шта они мисле, колико вриједе сва четири сандука. Великаши судећи по спољашњем изгледу — као што обично сујетни људи суде — и мпслећи, да у златнијем сандуцима надазе се скупоиијене царске ствари, — означе им велику вриједност и цијену. А што се тиче смодом олијепљенијех сандука, нехтједну их никако нп оцијенити, нити им какву вриједност изрећи, па шта више ни своју пажњу на њих обратитп. „Ја сам и био унапријед увјерен, рече цар великашима, да ћете ви сандуцима вриједност по спољашности оцијењивати, али да видимо да се нијесте ваљда преварили". Сад цар заповиједи да се отворе на^прије златни сандуци. Радознали великаши видећи штаје, на једанпут упропашћенн, тргну се натраг, јер у њпма лежаху човјечији костурови, од којих заудари неугодан и великп смрад. „Гдедајте, рече цар, то је слика што показује оне људе, који носе скупе хаљпне, али су им душе пуне мана, гријехова и безакоња, а срце им пуно пакости и нечистоте". За тим цар заповпједи да се отворе она друга два сандука, и на један пут осјети се из њих необичан ведикп мирис тако, да је задушио сав онај см^ад од костурова човјечијих, и одвећ

задивио великаше, а кад им цар рече, да ближе приђу и виде, шта се налази у тим сандуцпма. „Погледајте шта је у тијем сандуцнма, рече им цар. Великаши се зачуде, кад угледају скупоцјено камење, обасуто скупим мирисовима. Гледајте, то показује оне љуе, којима сам ееја поклонио, загрдио и пољубио их, и за које сте ви мене укорили и пребацили ми преко брата мога, |за то што су они били у издрпаним и прљавим хаљина; алп ви из сујете ваше нијесте познали то, да њихове душе нијесу изгубиле ни једне црте од подобија Божијег". Иза ове спасавајуће поуке, цар пустп велпкаше, који остадоше застиђени, Имлератор и монах. Једном приликом пред вечер, када сунце већ на заходу бијаше, Велики Карло, император, сјеђаше у дворпшту свога украшеног дворца. Недалеко око њега стајаху његови тјелохранитељи и слуге. Баш у то вријеме пролажаше удицом један старац — монах, поштапајући се и носећи на својим плећима торбу. Кад угледа овај велики дворац, монах на један пут застане ту, прислонивши се уз врата дворца да се одмори, и нромишљајући, ријеши се и пође да уђе, незнајући да је то императорски дворац. — Куда тп идеш оче? предусретне га ријечима један императорски тјелохранитељ. — Оћу да уђем у ову гостионицу, да преноћим, јер се већ мрак приближује, и немогу даље путоватп, одговори монах. — Ово није гостионица, но царски дворац, иди старче даље. Карло Велики, чувши овај разговор, заповиједи да пред њега доведу старца-монаха. Дошав смирени монах пред императора, овај му ласкаво рече: „Добрп оче! ово није гостионпца, но дворац, и ја сам император Карло Ведики"! Старац монах нп најмање не збуни се, него достојанствено рече: —Ваше ведичанство! Коме је припадао и чије био овај дворац прије педесет година? — Мојему дједп, одговори император. —• А послије вашег дједа коме је остао? — Послије дједа моме оцу. — А послије вашег оца? — Мени. — А послпје вас, када умрете, коме ће остати? — Моме сину Лудвику.