Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 11 Б.-Х. ИСТОЧНИК Стр. 405

У самој ствари, нпје ли то знак за оне, којн не виде и вјерују Спаситеља, као што се показа у овом сдучају? Доиста, јасно и очевидно испуњете тако многих древних пророштава о Исусу Христу, — о његовом рођењу, животу, смрти и васкрсу и сада је непобитно свједочанство о нашем Спасите.љу и Господу. Осим тога, има у вјернима и унутрашњег свједочанства, сличнога ономе, које осјетише и познаше у ' срцима својима ученици Христови иа путу у Емаус. На ово унутарње свједочанство указују и апостоли, кад говоре: К^крВ/аи к"К Омнл ЕожТ /Л, И/Идтк свид'ктелстко в г к сек^к (1. Јов. 5, 10); и & сел^т* разблгкелгк, гак^ к^к ншг Пј)бвк1каелп5,, и тои к'к ндск гак\« от^к скојгц ) длл-к естк нллгк (1. Јов. 4, 13), Духа, који спосл8ш{стк8ет г к д^оки нлше / и 8, гака' есд!К1 чада. ИожУм (Рим. 8, 16). А ови божанствени зпаци откривају нам н најважније пстине царства Божјега. Не само да је Господ показао ученицима па св. ппсмо старога завјета, које говораше за њега (илчпгк от г к/НичЧЕа и от^к |;с1<\"к писаТи гаже № нелгк ), пего откри и утврди велпку истину т. ј. то, да је језгра свему гшсму Искупитељ рода човјечијега, и да је по томе сав новгх завјет неопходно испуњење п откривење старога заијета. Не с : а ли подокаше пострадатн Христ8, и книти к'к слак8 скок>? —Тако рече Господ ученицима па путу у Емаус за невјеровање њихово о Ијсго.чом васкрсу; а тпме иоказа Господ како неопходно:;т крстне жртве ради нашега нскупљења, тако п то, да је крст на земљи једини пут к небесној слави. Хоћемо ли да знамо још и онај начин, на који угодно бијаше Господу да нас доведе на нуг спасења? То нам канује и показује опхо^ење Спаситељево са учеппцпма емаускнм. Еао што се њнма јавио Господ, тако исто јавља се Господ често 11 Другнма на путу спасења прпкривено,

дјелујући више унутарње — на срца, а овда-онда јавља се у осјетљивнјем и јаснијем виду ради самога разума, но и тада скрива од нас радосну свјетлост, да се не радујемо у циглој свјетлости ТБеговој, негсЈ већма да се утврђујемо у вјери и љубави, која никада не опада. Јер ми овдје к'кро1о \оди /и 'к, л н« кнд'кн'Те<и'к (2. Кор. 5, 7). Јиванђеље васкрсно шесто (Лук. 24, 36—53). Ово јеванђеље говори о томе, како се Господ послије свога славнога васкрса јавио апостолима, који бијаху сабранн у једној горници јерусалимској. Воскреснувши Господ из мртвих показује им крстне ране на рукама и ногама својима, да од њих разгони сасвим сумњу и да их увјери о суштини својега тијела. Тада небесни Учитељ отвори ум ученицима, да разумпју Писмо, каза им подребу својих страдања, смрти и васкрса, заповједа им, да проповједају о Нзему по цијеломе свпјету и обећава, да ће им послати ради утврђења њиховог св. Духа. Најпосле описује се и вознесење Господа на небо. Јасно је само по себи, да се испунпло јављење ово јасним знацима васкрса Господњега. Све је ово управљено било на то, да увјерн апостоле, да тај, који се њима јавио, не бијаше дух, као што су они мислили у почетку, него да има истинито тијело — човјечије. Ннје тешко видјети, какве су тајне и божанствепе истнне откривене у овом случају проповједницима цркве Христове. Ово се јасно види из следећих ријечи јевапЗ^елисте: 1.) Тогда откерзе шилк рлзВлгкти писанТа. То зпачи, да пије мудрост човјечија, но једина премудрост Божија, која водн човјека к истиннтом разумјевању ријечи Божнје. За то и апостол говори: /VIм не д^\а л\Ц )л сегчџ прТлуо/И-к, но Д8\а иже отт*