Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 404

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11

и Ког г к его прекознеге, и дарова ел<8 Н/ИА, еже паче ксаклгш и/иене . .. (Филиб. 2, 9 и даље), послдикт». и)деси8нг сјкј на небеснухтх , пр(кмшЕ всдкдгад началстка и вллсти и силу и господствд, и всАкагш и/игне и/иенКе/идги) н( точ1к> вт>. в^кц-к се/и^к, но и во градвш,е/ит\. И вса покори иод г к ноз-к егЧи, и тог? ддде г/1лв!5 вкппр кгк^к цбјжви (Ефес. 1, 20—22). За тим увјерава исти апостол да велику смјелост имају код Бога вјерии: јор њих кто ос В ждлаи ? У њима је Христост^ \-/и«= ркш, пдче ЖЕ и ВОСКр(СК1И, иже и естк ОДЕСНВК) Еогл, иже и рдлтаиствВет -к Л наст* (Рим. 8, 34). Јеванђеље васкрсно четврто. (Лук. 24, 1 — 12). У овом јеван^ељу оиисаио је јављење и радосна вијест анђела св. женама и вијест истих жена аиостолима, а на крају освједочење Петрово, да је нразан х^роб. Овдје оиет видимо оне знаке васкрса, које видјесмо у Другом васкрном јеванђел.у, а осим тога и нови знак, који видје ап. Петар, будући у самом светом гробу. Зар не бијаху јасни знаци васкрса, нарочито за врховнога аиостола? Енд'к ризк! едину ЛЕжафА. Зар није видио и увјерио се, да је Господ, оставивши у гробу оно што је приличило мртвом, сад заиста жив? Петар је разумјео не један пут пророштво божанственог Учитеља о тридневном васкрсу, слушао је од жена мироносица^ шта је о том рекао анђео. Свакако, чини се, да му ово требаше да отвори очи вјере, а међу тим он одлази од гроба са сумњом 0ТИД6 ВТг СЕЕ-к ДИВАСА ЕК1ВШЈ /и8. Зар нам се не открива знаменита и важна истина? Кад и врховни апостол не бијаше још сасвим утвр^ен у благодати, а уз то и не доби опроштаја из уста Сиаситељевих због трикратнога одречења свога од Спаситеља, кад и врховни апостол с таком тешкоћом упознаје и прима истнпу; то тим мање можемо ми познати н

прпмити спасоносне нстине без иросвјећења благодатнога, нарочито тада, кад нас благодат нанушта једино силама нашим — ради осјећања паше духовне немоћи ц пнштавпла. Тако без иаде је п шта вптпо сасвим немогуће је спасење од сопствених сила наших, а тако је опет иеопходна благодат Вожија за течевину п добитак најспасоносније вјере 1 Елагодлтно есте снасени, говорн апостол, чрез'к в-кр^; и сУе не от-.ч вагк. Еожш дарч, (Ефес. 2, 8). Јеваиђеље васкрсно пето (Лук. 24, 13—35). Ово јеванђеље говори о томе, како се Господ Спаситељ јавио двојици својих ученика на путу у Емаус и у самом Емаусу. У првом случају Господ, кога ученици иису позпали, тумачи им пророштва о себи, а срца њихова гораху од божанственог пламена, осјећаху пријатно душевно расположење и близину Онога, који срца испитује; у другом случају, при благосиљању и ломљењу хљеба, јавља' се сапутницима својима. а по том га нестаје, постаје за њих невидљив. У овом јеван^ељу можно је примјетити два разнолика знака васкрса Господњег: један, сходан свима онима, који не виде и вјерују, а други за оне, који виде и вјерују. Последњи знак, који се збио у самом Емаусу, бијаше свакако у појави крстних раиа на рукама Спаситељевнм, кад је преламао хљеб, а уједпо с тим и у самом дјеловању божанственог Учитеља, које је познато било његовим ученицима, дјеловању, које је обично употребљавао благосиљајући трапезу вјернпх својих. За тим изненадно нестајање Господа Исуса Христа бијаше опет знак за свједоке, знак управо тај, да је тијело ЕБегово било већ више природних закона, — у стању славе. Знак прве врсте, бијаше онај, који показа Господ у току пута емаускога.