Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

она показује само оном, који је зна ословити маџарски. Долазили му свакојаки наши људи да би дознали све потаико; али Онуфрије није био човјек говорњив — брбљав, и догодили се кад-кад, да ко поведе реч о тој трави, он се само насмеје и каже: „немам ја једну траву, мили моји и драги, немам једну, него читаве четири, — једна за стоку, друга за пчеле, трећа за њиву и четврта за дуги живот". Онуфрије има већ прапраунука и толико се намножило његово кољено, да, када држе задушнице — двапут у години, јиданиут у јесен, а други пут у зимске месојеђе, искупи се код њега синова и невјеста и унука са женама толико, да комшије, као на чудо трче да виде. И сви су већ могућни. прве газде; а дечица њихова, — одмах се види, да су честита рода и кољена, — дечица су им лепа здрава и ваљана, — пољубио би их ; милииа их је погледати! За њега се не може ништа ружно рећи: ма да је велшси газда, народ га воли и иоштује. Човјек је добар, благ и готов је у свако доба сваком добар савет дати, помоћи сиромаху у невољи. ГГЈта внше и господа с Чивутита, и ти се обраћаху старом Оиуфрију, кад се догоди невоља и каква н тражили су савета, и -реч је његова много вредила код њнх. Две године је већ удов, но све још, говоре, илаче за старицом својом, нарочито у храму божпјеах, кад после паростоса звбна зазвоне и певци запоје: „к'кчндл ид /ИАТТч". А ироживпо је са покојницом пуиих шесдесет година, и за цијело то вријеме нису чули једно од другог ружне или гадне речи, заиста је била у њих једна душа у дна тела. У кратко рећи: тако су живели ме^у собом мирно и при-

мјерно, да, дај Боже, сваком Хришћанину такав брак и таков божији благослов! Не знам мили читаоци, како ће те ви мислити о травама: да ли је то бајка или не? — но ја ћу вам описати све, што знам п како је то растумачио сам ОнуфриЈе унуку свом Николи, снну синовца свога Семена Григоријева. Нпкола је ишао већ у Лавову у латинску школу, коју зову друкчије — гимназија, ишао је до шестог разреда, али по смрти свога оца остави науку, дошао кући и одао се земљедјелству. Он је већ толико пута слушао и о ћупу са дукатима и о трави, да га је љубопитство гонило, да о свему том дозпа од самога старца. Један пут по свршеној литургпји божијој, пратио је Никола дједу кући и остао је код деде на ручку; и ево какав се разговор повео повео међу њима по ручку: Никола. Драги деда, накањујем се одавна, да те питам за савет, шта да раднм, на коју страну да се окренем; десно или лево: да ли да продужим науке у Лавову, или да останем на темељу очевом, да земљу обрађујем ? Онуфрије. И то је добро, није рђано но најбоље је то, на што имаш вољу. Ник. Истину да кажем, имам већу вољу иа земљодјелство; ето, Богу хка.ла, имам чим ћу почети, али кад бих знао то, гпто тп знаш. 0 теби, мили мој деда много говоре људи, само не зиам, шта је у том исгина. Онуф. А шта то говоре? Ник. Па ето, говоре људи, да си ти или можда још покојни отац твој, ископао ћуп пуп дуката. А други говоре још о некакгзој трави, као да си је запатио на кованлуку, и да ти је од ње такова срећа у газдинству, — шта више, говоре, да ти је од те траве таково добро здравље и снага у старости. \