Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 20

В.-Х. источник

Св. 1

по пола рубље .. . А за, тим дошао Онугрије Грушкенић и дао је читаву рубљу. Зар није тако? —• Тако је, истина је, рече чивутин, но ћути, не брбљај!... — Зашто, ради чега да ћутим? Ја одмах идем да му јавим; Он је човјек добар, неће жалити за такав глас 10 рубаља, — шта ја говорим 10? више ће дати и алдумаш ће бити. — Ја ћу, — рече чифутин дати дати сто, — треба само Бартушкекићу, имати памети... — 1Пта какве памети? Чивутин се обазрео: „Ето, рече, овде нема никога, — ни жеие, ни дјеце никога!" — Но, па шта је онда? — Па ето шта . . . Осим нас двојице нико не зна шта је сецовао Онуфрије Грушевић и да је у њега признаиица. —- Па? — На ... па то вије велика оштроумност призианицу ту од њега извући, а на њено мјесто другу подметнути. — Па, није баш ни мала, одговори Бартушкевић, — Онуфрије ето никад више од једног стакленцета не пије. — Па, то му се може дати јача ракија, жешћа . . . и чивутин је гледао нетрепимице Бартушкевића. Разумијеш ли? — А! па дабоме, рече Бартушкевић... разумјем? То значи, ракија јача, жешћа, с бијелим прашком, — није ли тако? — Па . . рече чива, може се и тако!... — А полиција, истражни судија, па доктор, посљедице, комисија, откри ће . . . хе, хе—е—-е ... — Еј! викнуо је чивутин. Ти говориш, Бартушкевићу, тако, као да нијеси био полицајски чиновннк и не знаш да извршујеш такова дјела! Ти ето знаш, шта кажу доктори, ако се с њим I

у почетку добро поразговорим . .. кажу: „капља напрасна болест." Судија наш Подгурски такође нам неће бранити и пријечити, када добије свој дио, што му припада и све ће бити у реду . . . -— Па добро ... Па, Менделе, тако ће и бити, нек је на твоју ... А колико мени? — Сто рубаља. —- Мало је, Но, колико, дакле? —■ Сто дуката. Чивутин је хтио нешто одговорити, но предомислио се; они се руковаше, и тада испише по стакленце ракнје као алдумаш за моју погибао. А ја нисам ни мислио о лутрији, заборавио сам. Само пред зору тога дана снивам широку и дуботеу јаму; хоћу да је прескочим, скочим и нз другој страни Јаме падием на један крст, — а крст тај умељан у блато. Тада се пробудим, бпипам око себе: слава Ти, Господи, — ја сам на својој постељи, то је само сан. Нисам се могао ни обући, ни Богу помолити, до^е ми — ко? Чинутин Мендел! — Господар Грушковић, ево дођох к вама с великом модбом. Дала ми се добра прилика — еј, како добра! Јевтино се продаје кућа; морам да дам одмах капару, а новаца баш сад немам. Новци су ми сви у трговини, и још, фала Богу рећи, код људи на интересу. Молим вас, узајмите ми 200 рубаља на признаницу; добар ћу интерес дати — 6 на стотину! (У пређашња времена није био такав интерес као сада; 6 проценат на сто рачунало се тада као каишарски интерес). Новци ми лежали забадава, помислим, зашто да му не дам? Нека их чува чивутин! Отворим одмах сандук, извадим завежљај сребрних новаца, избројим равно 200 рубаља, завежем у мараму и положпм на астал.