Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 22

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1

и сваким даном што већма љуби и поштује своје ближње/ Ма брате мој, и јуначки сине, шта ће то рећи? да Павао љуби своје ближње а Петар баш неће никако, те никако? — То ништа није друго, већ гола навика, па навика! Бранко, уз сваку стопу вели: душе ми, Бога ми, сунца ми; а Душан не би то рекао, пошто је жив! И то је брате навика. Како се оно каже: не кува питу, ко масла има, већ ко се научио". Дакле, ко се је навикао. У српском народу има посдовица; „Што дикла навикла", или „навика је једна мука, а одвика сто мука". — Наука о души, или страним изразом „Психологија", у неколико разликује навику од склоности, јер склоност је рецпмо оно, на што човјек вољу има. На примјер Мпрко има вољу да чува благо, он дакле наклоњен је за пастира; Жарку опет душа је правити — што — какав алат и у опће мајсторпсати, он дакле има склоност за каква мајстора. Но, навика постане само дугим и непрекидним вјежбањем. Навика прелази мало по мало и на потомотво, башко и склоност. -— Србине, навикнимо се на све оно, што је добро, Богу угодно, лијепо, племенито, пристојно и што Бог, Божији и земаљски закон љуби. И то тако радимо, да та навика пријеђе у склоност, те да прелази с кољена на кољено!.... Свети Глигорије рекао је: „ Обичај и навика имају вслику силу, са којом прнвлаче душу човјечију себи". — Навикнимо се дакле Србадијо на милосшињу, јер милостиња је моста, преко кога се у царство нсбесно долази! .... Од човјека се ништа отети не може, само кад он хоће. Дакле стоји до његове воље; ну, кад је тако, а оно навикнимо се на милостињу, јер од свијех хришћанских врлина, Богу је најмилпја милостиња. Спаситељ свијета Исус Христос рекао је: „Праведник сваки дан поклања, даје у зајам, па је за то и на потомству његову благослов."

— Е, је тако —- јасно нам показује живот Божји угодника. Млоги су од њих баш кроз милостињу постали чувени, и света мати црква признала их је, као Божје угоднике, а људске добротворе. П. И мислим, Србине мој да не ће згорег бити, ако овдје споменем ког Божјег угодника, и о истима коју прозборпм? Но, ја ћу ти Србадијо навести само њих тројицу — светитеља и Божји угодника, који еу се особито одликовали у дијелењу милостиње и помагању биједним и невољним. Па почујде драгане мој! Свети отац Никола, св. Јован милостиви. Филарет милостиви (1 децембра сваке године), Но, мого би ти брате Србине још млоге споменути их, ја наводим само њих тројицу, као најмилостивије. * Баш некако у оно вријеме, кад је бјеснио мучитељ Хриш^анства — римски ћесар Валеријан (253—260), родио се у малој Азији светитељ Христов Никола, архиепископ Мир-ликиј ски. Оцу му бијаше име Теофан, а матери Нона. Дуго нијесу имали порода од срца, те би врло често слали топле молитве Господу Богу, е би их благословио, и подарио им пород од срца. Преблаги Творац свијета —• драги Бог даде им сина јединца, коме надјену име Никола; име Никола значи побједа над простотом, глупошћу, злоћом и над невјерством. Родитељи св. Николе још из малена васпитали су своје јединче тако, да је као дијете својим вршњацпма био идеал (узор). Он бијаше: мирољубив, задовољан, милостива срца п у опће свега би се Никола чувао, што је само знао да је драгом Богу неповољно. У науци особито је напредовао, те кад је свети отац Николаја нарастао и науке изучио, то се он рукоположи за свештеника; рукоположио га је његов стриц архијепископ града Мира у Лпкији, и тада је нзрекао ове ријечи: „С Николом засијаће светој цркви ново свјетило; благо стаду, коме га Бог за пастира одредп!" Свети Никола послије смрти свог стрица постао је архиепископ, а у то исто вријеме умрлн су му родитељи, које је св. Никола лијепо сахранио, а велико пмање.њихово раздијелио убогима.