Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 62

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св 2

справа има свој одређени посао. Рецимо, наша су нам плућа, да крозањн дишемо, очи да гледамо, уши да слушамо и. т. д. Наука нам каже, да су за живљење нашег тијела најглавнији дјеловп: кости, мишићи. жиле и живци, мозак, срце и плућа; све ове сноменуте справе или боље рекавши дијелови нашег тијела, кријепе и јачају наше тијело или у опће унапријеђују. Душа наша господар је цијелог нашег тијела; она је свјесна цијелог тјелесног унапређењу т. ј. она зна, шта и најмањи дио нашег тијела ради, и је ли он здрав. Па кад је души по вољи тјелесно унапријеђење, онда се у њој рађа и појављује неко особито и посебно стање, које је угодно, јер борме наука вели:,, У здраву тијелу, здрава је и душа." Напротпв, ако сви дијелови нашег тијела неокрјепљују, не јачају живот нашег тијела, па тијем онда борме спречавају даљне развијање тјелесно, душа је наша свјесна и тога поступка, и тада се у њој т. ј. души рађа неко посебно стање. Но, не. угодно, као што прије, већ неугодно стање. Та способност — угодна или неугодиог стања душе наше, зове се чувстпва, а за чувствовање најглавније је срце. Наука о души „Психологија" упознаје нас са чувствима од више руку —• на примјер: чулна чувства, до кога дођемо помоћу вида очију, слуха — ушију, општа — РУ К У; умна чуветва, што потјечу од идеја — помисла. Ова пошљедња т. ј. умна чувства дјеле се на више руку — као: чувство истине (интелектуална), чувство љепоте -— укус (естетичко), чуветво милосрђа и. т. д. Осим ове подјеле, имаду и лична чувства, која човјек сам о себи добије т. ј. о својој личности; може се у нашој свијести породити чувство о којој другој личности, тако се чувство онда зове сучуство, а о самом себи само чувство 2 ). — Ово само узгред споменух о чувствима у опће; сад ћу се тако мало повише забавптм код чувства милосуђа. — Наука, звана „педагогија", што учи како се од дјеце образују људи, вели: Прнмјер је најбоље васпитно средство". Један страни педагог рекао је: "Примјер је све и сва". 2 ). Биди Петар Радудовић — „Пеихологија" Ланчево 1892. год. стр. 45 — 47. —

И збиља тако и јест. Наша дјеца и у опће понајвише раде оно, што чују и виде од нас! . . . Дакле у истину имају мјеста оне српске пословнце, што веле: „Дјеца раде оно, што виде од оца; „плету котац, као и отац". Учени људи (педагози). који се васпитањем баве и наставом, веле: „Свака настава и васпитање, треба еда је очигледна т. ј. ако смо ради, да нашу дјецу чему подучимо, а ми им покажимо, да они то својијем очима виде, Но, \увство милосрђа, као и још неке предмете (слогу, љубав, побожност,) не можемо виђати, јер то су мислени предмети, мислене именице. — Оваке ћемо предмете дјеци преставити очигледно помоћу сходне приповијетке. . . . Дакле Србине мој, ако хоћеш да његујеш чувство милосрђа, то онда побро си мој, сваком приликом. ириповиједај својој дјеци и у опће млађима увјек таке приповнјетке, у којима се огледа милосрђе , и у којима су т. ј. причама збори о милостињи. Но, запамти добрих Ришћаниие и ово: „Е да је вјера без добрпх дјела мртва. И тако је, драговићу мој, и голо ириповиједање у погледу милосрђа мртво, без живог примјера. Дакле уз причање покажимо примјером, да имамо милостиво срце и да су нам одњегована чувства милосрћа. — Приповпјетке за његовање чувства милосрђа, најбоље су из живота ког Божијег угодника, гдје се огледа милосрђе. — Родитељи, старатељи и кућне старјешине до вас све стоји, хоће ли вам ваши млађи навикнути се на милостињу, и хоће ли се у њих побудити чувство милосрђа?! . . . — Васпитајте Србадијо ваше млаће у правој хришћанској вјери, н онда се не бојте, да не ће бити милосрдни! . . . — Покажите пред млађима, да нмате милостиво срце, дајте својим млађима, да и они нз своје руке пруже милостињу! . . . — Дошао је брате, пред твоју кућу сиромашак, сав одрпан го и баш, јадан и гладан, — шта да радиш V ? . . . . — Ево шта: „Употреби ту прилику, скупи своју дјецу, или у опће своје млађе, па им покажи сиромаха и реци им: ево видите како је овај сиромашак го и бос, гладан и јадан, али