Босанско-Херцеговачки Источник
66
Е.-Х. ИСТОЧНИК
Св. 2
Ој Ковиљка мила сестро моја! Кад Маринку сцравиш кошуљиду, Моме Мирку труљицу закрпи. Нек се знаде да је сиротица, Да мој Мирко мајке своје нема. Ој Ковиљко, мила сестро моја! Кад нам света недјељица дође, Кад ли сједнеш на сокак међ друге, Твог Маринка на крило посади, Мога Мирка код себе на земљу, Нек се знаде да је сиротица, Да мој Мирко своје мајке нема. Ој Ковиљка мила сестро мОја! Кад нам свето Васкрсење дође. Кад на дјецу руво покројите, Вашем кројте, како вама драго, Моме кројте чисто руво црно, Нек се знаде, да је сиротица, Да мој Мирко своје мајке нема. Ој Ковиљко, мила јетрвице! Кад лн сејо, у цркву пошећеш, Твог Маринка на руци понеси, Мога Мирка за руку поведи, Нек се знаде, да је сиротица, Да мој Мирко своје мајке нема". То изусти невјестица Винка, То изусти, па душицу пусти; Хвала Богу хвала једпноме! Ковиљка је стрина милостива, Ова знаде што је сиротинство, (Од малоће ј' сиротица била) Нрије Мирку бјела љепца даде, Прије Мирку, нег' своме Маринку; Кад, но света недјељица дође, Кад ли сједне на сокак међ друге, ГБеног Мпрка на крпло посади, Свог Маринка до себе на земљу, Р1итко не зна да је сиротица, А да Мирко своје мајке нема. Кад 'но свето Васкрсење дође, Кад на дјецу руво покронше, Какво Мирку онако Маринку, Чисти скерлет и зелену свилу. Кад Ковиљка у цркву пошеће, Обојицу води за ручицу, А сав иарод стрину благосива, (Сам ли Господ из небесцога царства): „Ој Ковиљка, колено Адамско! Проста душа твојих родитеља,
Којп су те породили мудру, Међ' тућу л' те браћу оправили, Па ти знадеш што је сиротинство!" Боже мили, на свему ти хвала! Рани мајка двоје дјеце младо, Ранила и' до седамнест љета, Кад настало љето осамнај'сто, Писат пође' цареви везире, Писат пође по земљици царско^, И он купи на цареву војску; Гдје ј' у кући четир мушке главе, ОД четверо узима тројицу, Гдје тројица узима двојицу, Гдје ј' двојица, онде обојицу, Гдје је једаи, и оног једнога, Редак дође Ковиљкином двору, Да јој иде Мирко и Маринко, Д а ј°ј И ДУ на цареву војску. Обадва и' отиравила, мајка, Оправила на цареву војску. Кад је било у боју првоме, Кад у ватру дјеце ударила. Пуче пушка из те ватре прве, Прва пучс па уби Маринка. Сам остаде сиротица Мирко, Сам остаде на царевој војсци; Војевао за девет година, Кад настала година десета, Прекиде се та царева војска: Иде Мирко своме бјелом двору, Стару стрину код двора затек'о; Ранио је сиротица Мирко Ранио је и саранио је Ка' но своју баш рођену мајку, Како ваља и Бог заповједа." * Као што рекох, наш је народ веома милостив. Но, опет привикавајмо наш млађи нараштај на милостињу и његујмо чувство милосрђа; не би ли остали милостиви, као и наши стари Навикавајмо нашу омладину, да буду милостиви с прама наше евете матере цркве и школе јер црква и школа су главне чињенице за спас душе наше и очување свега оног, што Србина Србином чини, и без чега се Србин ни замислити не да . . . — Де те, браћо, сви будите милостиви и дијелите милостињу, како би нам и Госиод на страшном суду рекао: