Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 68

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 2

Постоји ди дакле у човеку нека, при том инстиктивна потенција богопознаша, као што заиста постоји, онда већ Љзо {'ак1о т. ј. баш усљед тога, мора ностојати и објективан узрок те потенције т. ј. бог, јер иначе небР1 та потенција у човеку нужпо ни постојати могла, као што и друге сличне потенције постаје само ради тога у човеку, што имају својих узрока. Па као што ти задњи узроци н. пр. светлост нису субјективни, дакле немогу машта ни бити, него су објективни, дакле истинити, тако и онај први узрок т. ј. бог неможе никад субјекшиван т. ј. сумљив ни бити, него јесте увек објективан т. 1. истина , јер све те потенције, које су обусловљене тим узроцима, тако, да без истих небп ни тсшојати могле , имају само један и исши извор, а то је човек. Хришћанство, учећи дакле биће бога, има право не само са гледишта своје вероизповести него и са гледишта баш самог човека. Та ето, и само питаље живота није наук у стању да објасни без бића бога. Сва односна напрезања Дарвина, Спенсера, Хекла, и т, д. нису се праузрока живота ни

Лука: 2. У вријеме оно, и ово је било, Однијела Дјева своје чедо мило. С' праведним Јосифом пред Господа Бога, Благослов да пошље на Исуса свога. (Јер тако је било по староме праву, Прво д'јете носит свом Творцу на славу) Још уз то понесе двије мале тице, Или два голуба, ил' двије грлице . . . У Јерусалиму живио је старац, Коме но је рек'о наш премили Творац: Да умријет' неће до онога часа, Док не види Христа — свега св'јета Спаса. Симеун у цркву Духом светим дође И у цркви Христа — Спаситеља нађе, На руке га узе, тихим гласом рече: „0 небесна сило — Створишељу оче\ Сад отпусти слугу по ријечи Твојој, Да с више не мучим у старосша мојој, Ђиђсле су очи Спасптеља Бога —

дотаћи могла, те су остала иросто немогуЛа , и то тако, да се ваљда није нико у тој мери смешним учинио. као баш ти људи с њиним лакрдијама, а 1а н. пр. Ва^уБгав НескеШ Бог дакле, као што видисмо, мора да постоји већ силом закона о самом човеку, пошто су исти тиме обусловљени т. ј. неби без тога ни постојати могли. Неки од мислиоца већ су на то указивали. Но то је и скроз сигуран пут, Јер човек корача реално само на својој властитој основи. Према реченом, по себи се већ разуме, да као што човек субјективно разликује добро и злода то нужно т. ј. већ силом то га, мора абсолутно постојати код бога. Према томе мора онда и човек да абсолвира о добрим а не са злим овај свој живот, неосврћујући се при том ни најмање на такозване среКе односно несреЛе, које управо и неиостоје, јер не само да су исте већ по себи т. ј. у самој ствтри нека мутна индивидуална схватања , него је за исте и човечији живот сувигие кратак.

22.—40. ОбеЛаног Христа — мила сина Твога. Пред лицем свих људи виђем се сјаје Што обасја народ и земаљске краје. — Одасјао људе Ћзраиља Твога —■ Прими с' миром оче вјерна слугу свбга.! /" Јосиф и Марија чудише се томе, Захвалише Богу Створитељу своме. Симеун им тада јоште проговори: ,,-Бшо лежи овај, да многе обори II да многе дигне из црнога мрака — Да знамење сија сунчанога зрака и . ^Теби самој Дјево опужје иаклено ПробошИе. ти душу и срце ватрено. . ." Ту бијаше Ана кћи Фануилова, Од кољена оног — стара Асирова. Од старости била, к'о паучак прави, Осамдесет четпр љета она Бога слави. Постом и молитвом служила је њему