Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 2

Б.-Х. ИОТОЧНИК

Стр. 49

дсфосмо, устаде са столице, поклони се на мој поздрав, климнувши главом, поглади брке, испије из стакленцета још оно мало ракије, пљуцне и опет седе. Мендел очистивши прашину с клупе, понуди ме да седнем, приђе к Бартушкевићу, погледа га некако чудновато, зазорно и преда му већ приправљени штемпл из џепа. — Двеста рубал>а на годину по 6% интереса? запита Бартушкевић. — Ја, климнем главом. Бартушкевић стари мајстор, за час је био готов са признаницом. Чивутин потпише. — А сведоци? запитам. Тај час до |јОше у 1«рчму два сељана и потписаше се као свједоци. Добивпш од Мендела по стакленце ракије, сељани испише и одоше даље, куда су наумили. Међутим застреше сто и метнуше на н>ега рибу са разним начином зготовљену и лебац. Почесмо јести слатко рибу ја и Бартушкевић, све нам пуца за ушима, и кад смо све појели, појави се Мендел са ракијом. Прво стакленце метну пред мене, друго пред Бартушкевића, а треће пред себе. — Дед добро здравље! Узех стакленце, хоћу да принесем устима и видим: на ракији се била ухватила као нека бела кожица. Ја је одувах, сркнем мало и само сам хтео обичаја ради гуцнути, — у једанпут подиже се у авлији читава буна, хука — бука јаук пропаст, мислнм, света! Мн одмах скочисмо на ноге, оставимо ракију и истрчимо на. улицу. „ Стража! Држи, хватај" ! Шта је то ? — Показало се, ухватили лопова: некакав мужик улапио код Чивутина џак с мливом и стаде улицом трчати. Настаде читав дар—мар! Чивути

га ухватили, дотерали, — бију га ; вуку за косу, туку ногама. — Мужик је изиемогао и јецао је . . . Скупили се Чивути са целога посада, сваки ти виче: „дед, мажи, удри" и удараху несретника чим дохвате. Међутим чивуче, Менделов син, опази да у крчми никог нема, да га нико не ће видити, узме из једног стакленцета, узме из другога, гуцпе ракије из сваког стакленцета. Тада у један пут паде у очи, да је из једног стакленцета; баш из мога, отпио много више, приметиће ссј П1та да ради? — Не мислећи дуго, узе чивуче и промени стакленцета; моје метне на Бартукшевића место, а његово на моје Еада се кавга утишала и лопова одвели у општинску кућу, вратисмо се опет у крчму, седосмо сваки на своје место; видим, да је из стакленцета по прилично отпито, но не узимах то на ум, — продужисмо пити и осушисмо стакленцета до дна. Мендел ми налио још једно стакленце, но код мене је тада било правило: ни на којп начин ие пити више од једног стакленцета, — узмем признаницу, стрнам у џеп и хоћу да изгфем . . . У У један пут видим: у Бартушкевића усне сасвим побледиле, очи упале . . . Он с муком а натегом дигне се с места, забатрга се, као да је пијан, и колики је дуг, лупи о земљу. — Је ли пијан? —- Не, није пијап! — Пијан је! — рече Мендел. — Погледам на Чиву: побледио као крпа и дркће као да је у грозннци. Ето ти па! ... Гледим: чивуче такође трчи по соби, нашао сам се у три погибели, ухватио сам се обема рукама за главу ... — ^У К У тужан и јадан! Мислим сам: ннје то добро, мука ме хвата. Ракија мора да је с отровом помешана... Ја к пећи, зграбим лонац с врућом во-