Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 192

В.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 5

Важност празника Пасхе, заједно са другим безбројним обећањима, пророчанствима и прообразима, имала је упозорити јудеје на јагње Еожије, које је узело грехе света, као што је упозорио на Њ' Претеча; али они слепци, вођени слепим вођама, имађаху очи, да виде, па не чуше и не познадоше Онога — Кога Насха прообразоваше — када се јавио међу њима, одбацише Га, на крст Га подигоше, па још и данас блуде у мраку незнања, који је гори од мрака египћанског. Па шта се догодило са њиховим празницима? На њима се испунила реч Господња: ноко.ч-61ам1н клши^-к, н нјмздннкижч* клши^-к нжлкнднтт. д8шл Л1оа". (Ис I. 14). А они још и сада мисле, да угоде Богу својим беемисленим подражавањем древним величанственим обредима својнх празника из доба законског. У осталом њихов данашњи начин светковање Пасхе, врло се јако разликује од древног библијског и од потоњег-равинског светковања. Место јагњета пасхалног и мирних приноеа, они принес на жртву два служавника меса, ма од какве животиње, коју закол>е равин (али којп није пореклом из евештеничког колена, јер су Предтеча /Јоан. 1. 29) после тога пак испунигло се оно при страдаљу и смрти Господњој. Аностоли су се често иозивали на то значење (I. Петр. 1. 19. 2. 22. 1. Кор. б. 7. Јевр. 9. 2б). У потоњим временима св. Отци, који су говорилрт о старозаветној Пасхи и о отрадањима Господњим, подробно су изјаснили прообразе, који бијаху у Пасхи и испунење истих прообраза у страдањима Господа нашег Исуеа Христа.

њихова поколења, већ одавно изгубљена). У њиховим пасханим молитвама чује се очајнички и безнадежни — вапај н непрестано понављање ових речи: „Боже велики, Боже кротки, Боже силни, Боже свемогући, Боже милосрдни, највиши Боже, благи Боже, изредни Боже. Боже јудеја. за кратко време подигни храм Твој, брзо, брзо, у наше дане сада подигни, сада подигни, сада нодигни, сада брзо подигни храм Твој, Боже силни, Боже живи, Боже крепки, Боже славни, Боже кротки, Боже вечни, Боже страшни, Боже изредни, Боже праведни, Боже богати, Боже прекрасни, Боже верни. сада за кратко време, подигну храм Твој, брзо, брзо у наше дане за кратко време, брзо, сада подигни, сада подигни, брзо у наше дане подигни храм Твој— као да нх подсећа, да Бог неће уелшнати њихове узалудне ванаје. Те усномене, о ослобођењу из Египта, које пређе имађаху силу и значење, треба, да им садајош тужније напомињу њихово савршено осгавлење у ропству и понижености, — и ретко који од њих, да није евестан о томе, да њихови обреди немају никаквог значења, па и еами они виде јасно узалудност своје садашње религије, али их за њу везује њихова стара заксрена прнвржеаост људским предањима, због које их је још Месија изобличавао, којега онн не познадоше. У Сомбору 13./3. 1895. године. „Во[крнно( Чтжи".

ВЕЛИКОТГОСНЕ И ВАСКРШЊЕ СВЕЧАИОСТИ У ЈЕРУСАЛИМУ. (Наставак).

Какав је био трогателан призор ове свечаности, то се не да описати. Кад је архијереј читао Еванђеље на месту, где су Спаситеља сусреле св. сестре, нама се тако то живо иред мисленим очима нредстављало све, што описује Еванђеље, да нам се чинило, где доиста гледамо 1'паситеља и плачне сестре, како Му се моле и с Њиме разговарају. Па опет то није ништа у сравњењу са оним, шта смо осећали на гробу Лазаревом. Кад је код гроба архијереј, читајући Еванђеље, громогласно узвикнуо: Лазаре! гр^дии конк! то нас је тако потресло,

да смо као обезумљени били, и мало што нисмо попадали. И доиста, ми смо тада мисленим очима гледали, како Лазар излази из гроба, увијен у беломе покрову. Неке руске поклонице гласно закукаше и падоше у несвест. Тог дана, у три часа по подне, дошао Натријарх у Воскресенскп храм онако свечано као оно пређе у очи недеље Правоелавл>а и Крстопоклоне. Код Ћ Камена Помазања а еусрело га је браство Гроба Божјег, у белим свиленим одеждама, са везеним од свиле цветовима, и сваки је носио Еванћеље, а само једап икону Праз-