Босанско-Херцеговачки Источник

Св. б

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 203

к спасењу у време необпчне духовне малаксалости и магле. Васељенски велики учитељи цркве, не само владаху великим природпим силама за примање божанствене истине, него судећи по тим просветним утецајима, који су долазили од њих, судећи по тим новим освећењима истине, коју су они саопштили, они су добили особито просветлење од Духа Светога, као учитељи Слова. Често шта више л>уди простог живота, без сваког права на учитељство у иркви, сакривали су у себи силу, мал не једнаку сили древног пророка, и ова сила откривала се у оном облику побуде, као и код правих пророка, прве цркве, који су, по свој прилици, били људи прости. Сваки истинити пастир доживљује часове особитог узвишсња духа и духовног просвећења при проповедању Слова Божја; ипак сличност ову тешко је простирати одвише далеко, да не би пали у фанатизам. У свези са мало час реченим, можно је поменути о другим служењима или, тачније, даровањима —- (јер ни једно од њих није било сталним служењем) хршнћанског свештеника, која су тагсођер била изканредиог карактера. Нека од њих побројана су у 1 Кор. ХП. 28. окм ^-к & еш псможн Богг к-к ц(ркки п (рк-1:( Л појтолшктч, кторо! пророкшкт«, тр(Т1( Учитмш, по то.иг же јилм, ТЛЖ( ДДрОБДША ШЦ"6л[Н1И, ЗЛ [т 8 г| ЛШ1А , рОДИ АЗМКШКТч". Оставивши на страну за време текст из посланице к ефесцима, обратимо пажњу на придевено место и разгледајмо прво — „шлм", у преносном смислу, као последица сила, „чудеса" (овде је об= страктио узсто место конкретногај. А о овом служењу или даровању спомиње се и у 20 ом ст. истие главе: ае еугбутј[лаха аи^ајхеа)^ — „другол^ ж( д^ијткуа жл-к".

Вог, с намером више дубоког укорењавања Својега слова у срца људи и саопштења му владајућег положаја у свету, учинио је чудноватии силама не апостоле само, него и просте верне, и ово је не мање природно и можно, као и то, што је сам Христос морао потврдити истнну Својега учења, очевидним својим знацима, т. ј. чуде;-има. Своје чудновате силе, Он је саопштио такођер и цркви, да бн помоћу истих достигла господства у свету, и служитељи Цркве беху први и главни носиоци чудиоватих дарова. Но с таким чисто службеним карактером, на име с намером суделовања више успомеиом распрострањењу јеваи^елске истине, дар чудеса беше само у прво време битисања цркве Божје на земљи. У следећим вековима се изгубио тај дар, једнако са осталим изванредним даровањима. Св. Златоуст, у почетку своје XXIX. омилије на прву послапицу ка Коринћанима, говори о свом добу, да „чудних дарова већ нема више", разумевајући иод њима надприродне силе, саопштене Богом служитељима Јеванђеља, ради одре^ене цељи суделовања наса^ивању и утврђењу хритттћанства у свету. А ако се и сад дога|јају чудеса, то иста већ не састављају стална својства свештеничког служенва, и јесу појаве изваиредне и служи само спољашним изразом благоволења Вожја к људима, преко којих и ради којих ое јавља чудотворпа сила Божја, — тако рећи, печатом, којим Бог одликује избранике Своје и прославља их за њихов праведни и богоугодни живот; с друге стране, чудеса се јављају као сведоци унутарње силе вере код такових људи, — оне псте вере, о којој је Снаситељ казао: „""V иждт* к-(:р8 ако з^рно гоР^ШНО, р(Ч!Т( гор^ ((и : пржди отпод^ тл.иш, и прждет-к : и ничтож( Н( коз.иожно к^д^тг клжг" (Мат. XVII.