Босанско-Херцеговачки Источник

Сгр. 260

В.-Х. источн ик

Св. 7

јеме какве заразне болеети, треоа позвати лекара — доктора, који ее за то спремао и учио, нек притекне у помоћ болноме. Чувајте се евега онога, што је грјешно и штетно по човека, пригрлите себи само оно, што је поштено и корисно, што је од Бога дано. —• Чувајте и волите свету вјеру православну и народност српску; старајте се да своје млађе на добар пут изведете; како би вам доцније у зрелим годинама могли послужити на дику и понос. Старајте се, да међу вашијем укућанима влада слога и љубав; гдје је слога и љубав тамо је и божји благослов; млађи треба да своје

старије слушају и поштују, а старији да им лијепо и паметно заповиједају. Власти се покоравајте, јер све су власти од Бога дане; што држава тражи, подајте, јер вели св. јеванђеље: „ГГодајте Богу божје, а цару царево". Сваки свој посао радите, а у туђе се послове не мијешајте. Останите на вијек вјерни синови св. цркве православне и народности српске. Амин. Говорио: Јован 0. Митровић. свештеник.

У Р А Д ТТ ШЕ СВЕГА ВИШЕ, У ШТЕДНШЕ ЈОШ II ВПШЕ VI. писмо уреднику ..Бос-Хер. Источника".

Возљубљени у Хрисшу брате\ Да, дивна ли је горња пословица, што је наш српски народ чешће употребљује! Али, и ако ј с њоме често разбијају главу, многи је тачно ; не испуњавају, А ко х је тачно не врши, тај жели, или ће пожељети туђи залогај. Пекако је у нашем народу неко мртвило завладало! Свак уздише и виче: Нема рада, слаб промет, слабо живљење! Миоги су сјетни и невесели. Али, како се види, та суморност није због нерадње, него то ће нешта друго бити; а то је: „Оно, што се заради, многи не зна сачувати." Треба на пару стотину узлова, па да буде пуна кеса; јер пара је враг, па је лако нестане. Освједочено је, да се много више троши. него што се зарађује. А што није добро, то се не зове умјети и знати, него тако се зове незнање и неумјење; или боље расипање. То расипање, да је уложено на наше црквено-народне ствари, могло би се донекле и оправдап!, а иначе видимо, да од тога расипања, од тијех нашијех зарада и уштеда, мало се види користи, што се тиче за побољшање и унапређење народно. Не расипају се „паре ц даре" за књиге на украс срца и душе; нерасипају се на никакве просвјетне цијељи; не расипају се на школе п цркве, него једино и свакидање расипање и у

залуд бацање — муком стечених пара, јесте расипање у разне насладе тјелесне! . . . Нека је доста и добро и масно изјеети, а још боље нека је лијепа пића, па пуне чаше сушити. Од ове болести пате многа наша браћа. И ето због чега је сјета и невеселост завладала међу нашим народом. Прекомјерно јести и пити. то убија вољу на сваки рад; убија вољу на паметно размишљање и раеуђивање: шта да се учини са стеченом зарадом? Штеђети треба, али и та штедња не смије прећерати границе људског саобраћаја и потпомагања. Од онога, што је зарађено и уштеђено. треба нешто одвагјати, па употребити на корист народну. А није доста гледати само за се и за свој трбух. Ко добро ради, тај има блага, а ко умије штеђети, тај има свега. Алн, ако штедња пријеђе у ципилук, онда је то још горе и опасније него и расипање . . Од ципије нико користи нема. Циппја, нити умије просипати за се, ни за друге. — Он се скамени над стеченим имањем, ко кукавица на дубу.... Кукавица увијек и непрестано кука и кука, а ципија над гомилом блага уздише и уздише. Мора да му је жао, што не ће бити мјеста и у гробу његову, да би коју кесу дуката са собом понио. Иремишља несретник: „Ох, да ли ' ће се и на оној страни гроба трошити?