Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 7

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 269

јету? И шта је узрок, да је послије иотопа дужина вијека човјечијег скраћеиа од једном на половину првашње дужине ? Решавајући ова питања са природне тачке гледишта добијамо одговор, да је у оба случаја (и прије и послије потопа) узрок била сама земља. Првобптна зем.ља са својим свјежим и здравим силама дјејствовала је повољно на човјечији живот, те је овај могао лако иреживити онолику дужину; али потоп је првобитне свјеже силе земл.ине јако умањио и искварио, тако, да она послије није била у стању онако уплнвисати на човјека, као што је то прије потопа чинила. Дакле, са уштрбом који је усљед потопа претрпела земља у својим произвођачким и животворним силама, претрпио је уједно удар и живот човјечији, јер му је прпашња огромна дужина осјетно скраћена. Да су првобнтни људи могли тако дуго живити, и ипак за целог тако дугог жнвота сачувати потпуно и свјеже тјелесне и дунтевне силе своје, поред прпроде, која бијаше богата у плодотворнпм силама својим и која је са сваке стране човјечије здравље његовала и кријепила, много је доприносила простота п правилност у начину живота допотопних и послијетопних становника наше земље. Белика је разлика међу условима живота простог патријархалног живота на крилу саме матере — природе и ме^у условима живота, који се проводи у различитим великим људским удружењима, по већим градовима, поред спољашљег незадовољства и постојаног немирног стања духа, поред различитих задовољстава и неприродног провођења времена, где се ноћ обраћа у дан, а дан заступа ноћ и. т. д. и. т. д. У добро уређеним и многобројним људским друштвима има много

удобности и пријатности за живот, алц врх свега ту недостаје чистога ваздуха, нема онога, што нам је за днсање потребно и чиме се ранпмо у сваком секунду живота нашега; тамо има измишљених наслада и раскоишости, у којима се угаЈја тијелу, али зато врло често нема равнотеже ме^у радом и одмором, уморавајућим трудом и гадним љеновањем, ме^у сиромаштвом и богатством, међу недостатком у свакидашњем хљебу и 1Ц )еситошћу; један истроши прије времена своју снагу, тешкнм трудом, на прибављање свакидашњег хљеба, а у другога живот вене и суши се од нерада и дуга времена, те поганог засићавања свих пожуда (жеља). У другатву се врло често сретамо са многим случајевима и приликама, у којима узајамно дјеламо на једној цијељи, заједно тежимо ка похвалној слави и части на попришту општекорисног рада; алн зато ипак има у друштву врло миого хране, којом се поткрјепљују разне страсти, као што су завист и гњев, непрпјатељство и освета, — страстп, које подједнако муче и убијају тијело и дух, п које врло често уништују снагу и живот, баш када се у цвијету ииинајбољој снази својој налази. Зар се није догађало, па зар се не догађа и сада често, да многи свејж и здрав човјек усљед душевне борбе и потреса, који неколико дана или часова трају, прије времена осиједи и снажне црте лица његовог да се у старачке боре промјену? Истина, да патријархалан живот нагаих предака ннје пмао разлнчитпх удобности каснијих времена, које се појавише у многобројним људским друштвима, али је зато и био потпуно сачуван од разних, по здравље и живот човјечијих, убитачних обичаја, који су неразлучно спојени са условима