Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 282

Б .-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

ЗАПИСИ ИВ ПАСТИРСКОГ БОГОСЛОВЈБА. Саставио ректор кијевске духовне семинарије Архимандрит Борис. Превео Григорије А. Николић свештеник у Митровици. (Наетакак).

Урефујућн особите дужностп радц учења, свештенодјејства н управљања у основаним од њих црквама, апостоли су оставили за собом управо епископску власт — власт постављања свештенослужптел>а, вишег надзора о црквеном животу н т. д. Ради испуњавања ове внше дужности, они су наставплп да обилазе цркве, оснпвалн су нове општине, утврђивалп :верне у вери и побожности својим утецајем; онде, где се сами нису могли дуго задржавати, а међу тим су потребе цркве захтевале утецаја њиховог авторитета, они су остављали своје помагаче. Ови опуномоћени помагачи били су првим епископима цркве, обучени свим вишим правилима и дужностима, којаприпадају епископском степену. Тако, оставивши Тимотеја у Ефесу, а Тита у Ерети ап. Павле дао им је право постављати пастире (1. Тим. V, 22; Тит. 1, 5), при чему им је дао савета, да буду опрелни у избору постављања и, за упутство у овом послу, потанко им је описао својства, која се траже од служитеља цркве (1 Тим, III, 2—14; Тит. I, 5—9ј; исти аиостол даје Тимотеју право судити и награђивати пресвитере (Тим. V, 17, 19), саветује му да буде снисходљив у саобраћају с њима (1 Тим. У, 1); препоручује обојици надзор над учењем, богослужењем и животом верних. Док су жшш били апостоли и њихови помагачи, у епископима, као особитом вишемјерархичном степену, још нијебилопотребе апостолису самиизвршивали дужности епископа у одношају к појединим црквама, за време свога посећивања истих. Али

служба аиостолска била је изванредном, привременом службом и мораде престати заједно с веком апостолским: а међу тим многе из потреба црквених, којих задоволење беше непосредно дело самих апостола и помагача им, нису биле само принадложношћу тога искључивог периода, него имађаху, да се продужавају у сва времена бића цркве Божнје на земљи, као произлазећи из саме суштине њене. Неопходност постављања пастира у оделитим поместним црквама, од којих у свакој беше их по неколико (Дел. ап. XX 17, 8; Филип. I, 1), неопходност главног управљања и надзора над ходом живота ових цркава, општег старања о стању учења и богослужења у њима, надзора о стању вере и нравствеиости у народу и т. д никад не може престати у цркви и захтева битнсања људи с правима п влашћу, впшим и већпм од пресвигерских; јер ннко себн не може постављатп себи равнога, да нде за његовим радом, да га судн н награЈјује, да прима на њега тужбе и т. слич. Ниједан пресвитер, постављен над оделитом општином, не може се мешати у жнвот других таковпх оиштина, састављајући у целинн својој помесну цркву. Задовољавајући за живота свим овим вишим потребама цркве лично или посредством својнх помагача, аиостоли нису могли ие постарати се о том и за сва идућа времена. Првим кандидатима за епископске катадре бнли су свакако помагачи аиостола. II заиста предање признаје њнма стално управљање у разним местпма (Тимотеј у — Ефесу, Тит — у Крети, Марко — у Алексан-