Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 285

дрији п т. д.). Крајем апостолског века миоге цркве имале су еиископе. Под „анђелима" малоааијских цркава у Апокалиисису (гл. П. и Ш.) ваља разумети епископе, као лица, виша од пресвитера. Овде се говори, да је свакој од ових цркава придат био по један „анђео", као виши њен заступник и надзорник; а пресвитера у овим црквама било је много (Дел. ап. XX, 17, 28;). По предању, забележеном од Климента Александријског, ап. Јован постављао је епископе за малоазијске цркве. Тако исто и Тертулијан сведочи, да епископи воз,е свој постанак од ап. Јована Богослова. Но особито су важна у овом случају сведочанства, која се налазе у сиисима апостолских мужева, којн су били, можно је казати, од млађих савременика апостолских (а нарочито св. Јована Богослова, који је умро крајем првога или шта више почетком другога века); и непосредни прејемници њихових дела. Од љих особпто у списима Игњатија Богоносца сва три степена јерархије разликују се с потпуиом јаснопгку. У свом поздраву ка Фнладелфпјцима он баш говори, да су сви јерархични степени и лица „постављена вољом Исуса Христа и, по благонаклоности Његовој, утврђују се непоколебимо ГБеговим Духом". На другим местима својих списа он назива епископа благода^у Божијом, пресвитерство — законом Исуса Христа (Магнез. II. гл.), а ђаконе — заповешћу Божијом, (Смирн. гл. УШ). По његовом гледишту, „епископ председака на место Вога, пресвитери заузимају место сабора апостола, а ђаконнма поверено је служење Исуса Христа". (Магнес VI. гл.). По овом, на епископа ваља гледати, као на самога Господа (Ефес. VI), на пресвитере, као на

апостоле (Тралл. Ш. гл,), а на ђаконе, као на служитеље Христове (Тралл, П. гл.). Сва ова места садрже у основи својој мисао о устројењу јерархије од Бога; разлнка степена свештенства потиче из упоређења епископске власти — власти Божијој, пресвитерске — власти апостола, ђаконског служења — служењу верних извршитеља воље Христове, а тако исто — из одношаја јерархијских лица међу собом. Ђакони се покоравају епископима и пресвитерима (Магнз. П. гл.). пресвитери — епископу, а у лицу енископа Самом Богу, Епископу свију (Магнез Ш. гл.). Без јерархије с епископом на челу „нема Цркве". (Тралл. П1.). Ето за што, по мишљењу св. Игњатија, без епископа или његове дозволе ништа се не може свршнти у цркви (Тралл. П.) ни евхаристија, ни вечерње љубави, ни крштење (Смирн. УП1. гл.) ни, шта више, брак Поликарпу У. гл.). У облику такпх јасних и непобитних сведочанстава св. Писма и предања о апостолском уређењу епископске власгн, чудновато је видети покушај протестаната, да одричу битисање епископства у апостолском перијоду на том само основу што назвања „епископ" и „пресвитер" нису имала у то време тог техннчког значења, које им се придаје сада, п у свом првом општем, сродном значењу прилагаху се без разлике једној тенстој служби. Такав начин закључка (од истоимености предмета ка стварном идентитету њиховом) лажак је у самом свом основу (јер име не изражава свагда суштину предмета, а потпуно се нигда не разумева), јер предпоставкама досљедно, доводп таковим апсурдним ставкама, које желе тешко прпмити и сами протестанти. У самој стварн, у св. Ппсму има места, где се