Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 302

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

0ДГ0В0РИ НА ТТПТАЊА Поп Лука из Прњавора , послао нам, је неколико питања, са молбом, да му у овоме листу одговоримо. Еко: I. Ако иновјерац прелази у православну вјеру. треба ли га поново миропомазати или не. кад се зна, да је крштен и миропомазан у првобитној својој вјери? Питање ово тражи поуздану праксу наше цркве у примању правилио крштених и мироиомазаних из иравославне вјере^ па и мотивирање за такав чин. Најновија монументална радња внсокопреосвећеиог господина еиис.коиа Никодима Ј ), најбољи 1 *е српски коментар за позитивно канонично учење православне цркве. Тпм изврсним дјелом мнтроносног г. писца користимо се ево и ми, да покажемо, е су, правилом 95. шестог васељенскога сабора (трулског 1 ), ноновљена и допуњена пре^ашња правила и утвр|>ена вјековна пракса цркве у питању примања инокјераца. На стр. 583. и 584. вели г. писац; „Овим правилом трулскога сабора изравнана је она разлика, која је поглавито у првим вијековима постојала у појединим помјесним црквама, кад су се имали примати у цркву разни јеретици и расколници, а у једно је гласом васељенске цркве установљена у овоме стална норма за будућа времена. Но пропису овога правила неправославни, кад се обраћају у православље, примају се обзиром на то, колико они одступају од православног учења, те бивају или крштени, или само миропомазани, или се пак примају погато се покају и исповиједе православно вјеровање. Овим је у осталом г ) ГГравила (КАКОКЕЕј православне цркве с тумачењем. Н. Сад 1895-

113 ПАСТИРОКЕ ПРАКСЕ. трулски сабор потврдио само и дао карактер опће обвезности за сву цркву постојећој већ црквеној практици; јер ми имамо још из V. вијека једну свједоџбу, да се тако у цркви поступало, кад су се разни неправославни у цркву примали. Презвитер цариградске цркве, Тимотије, писао је поменутога вијека своме саслужиоцу Јовану са свијем у смислу овога трулскога правила. По Крмчији овако пнше Тимотије: „Три чинк1 овјтћтае/ит*. при= Ход/мцих'к кт* скАт*ки ЕожЈеи гокорн-ки и дпостолкст-ки церкви . . .: и перккж оуко чин г к естк, трек810Ш,и\Т4 скатлгц; креш,ЕН1Л ; кторми же некреш/шмр* 8ко, но полиз^лш^Ту, ска^ ТК!Д|'К /И\>рО/И'К, И тр*тж ни КрЕШДЈЛШ^К Ж6 НИ ПОЛМЗбеЖК^Т*, НО Т0ЧЈН> ПрОКЛИНАКМЦИ^ ском и скак8 ерссЂ.", — и за тијем спомиње редом све неправославне, по коме се чину који имају примати. Ова три чина примања неправославних у цркву важе и имају потпуну снагу п данас у нашој православној цркки. По првоме, црква прима оне јеретике, који не вјерују у св. Тројицу, који не признају крштење или којп га не врше по Господњој заповијести; по другоме чину, то јест миропомазањем, примају се (осим поменутих у правилу јеретика) сви они, који су крштени у име Оца и Сина и св. Духа, али који немају законитога свегатенства и не признају тајну миропомазања, а то су данас сви протестанти, — исто тако миропомазањем примају се и римокатолици и јермени, ако нијесу били миропомазани у својој цркви, прије него што ће се обратити у православље; ио тиреЛем, чину, шо јест без кршшења и без мироиомазања, а само одречењем иређагањега вјеровања и исиовијеђањем правосл. вјеровања иримају се (осим шменутих у иравилу јсре-