Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 286

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

„ОуЧД1Це К/1НЈСТИ ЕСА, 6ЛИКД ЗЛПОК^кдЛХ^К ЕД/ИП!: и ге азт^. ст* калш ес /иту ко кса дни до скончанЈА к^кка" [Мт. XXVIII, 20]. Ова и слична им места св. Писма показују на велики образац, коме је примеру дужан следовати сваки пастир и који беше сам „добрим' - , т. ј. истинитим „Пастиром". Истина је ова свима позната; али важност њена толико је велика, да је она дужна бити усађена у уму пастира пре и дубље од свију других' истина. Истина, карактер Исуса Хрисга не допушта потпуног упоре^ен>а његовог к људима у свим одношајима; тим не мање био је он прави човек; уз то је Он Сам једном рекао Својим ученицима: ДИТД ПО /ИН-к, И соткор!« КК1 Л0КЦ<Ј ЧЈЛОК^Кад/ИТ^." (Мт. IV, 19). И они су ишли за Њим за време свег Шеговог земног живота; они се научише Нзеговом благом и сношл>ивом опхођењу с људима, очигушдно усвојише сам начип И>еговог учења; Његов узвишени и обилни љубављу дух предао им се. Ап. Павле видео је у Христу образац за себе, не само као човека, него и као пастира; и данашњи иастири, управљајући погледе своје више Иавла, Петра, Јована и других људских примера, дужни су чинити то исто. Један часни пастир, примикши свештенички сан, говорио је; „ја посвећујем све своје знање и све своје слабе способности на иапредак славе Онога, Ко ми их даде, знајући да никад нећу бити у стању да Му вратим за све те милости, које ми он указа, учинивши ме хришћанином. И ја ћу се свим силама старати, да се приближим моме Спаситељу, чинећи смиреност привлачном у очима људи и следујући примеру кротости и милоср^а мојега љубазнога Госиода".

Није нам намера, да се упуштамо у подробно расматрање тих својстава карактера и делатности Христа, која мора да буду предметом подражавања за пастире, него желимо одредити само ту истину, да је пастпр више и мимо сваких других образаца дужан гледати на самога Христа. Можно је показати овде четири главне тачке, где се Христос јавља као пастир и руководитељ: на пољу ума, воље, срца и опште духовне хармоније или расположења; и на њима пастир је дужан зауставити сву своју пижњу. 1). Христос као учитељ. Већ једна мисао, да реч, проповедана сада, првобитно се навестила Самим Господом, мора служити извором јаког одушевљења за пастире. Учење Христа беше жпвим опхођењем ка појединим лицима, — оном, што саставља суштину сваког појединог човека, његовом истинитом „ја", ка личности. Оно је забележено за све људе, који полажу особиту пажњу ка слушању његовом. Учење пастира исто тако мора имати непосредног одношаја к појединим личностима и обраћати се високој цељи; оно мора проникнути у дубииу душе вернога и дотицати се свега, што има у чој веку најбољега и најсталнијега, што он носи са собом у вечност. Оно није дужао утецати наједан здравиразум, није дужно обраћати се искључиво једној савести, него је дужно полагати своју главну цељ у управљању вољом и срцем пастве. Што се тиче начина учења нашег Господа, говорећи у опште, Он је уливао реч живота у душу човека брже од семена, као потпуно развиту истину; а за тим је душа сама већ, по мери свога развитка и живота, примала и усавришвала ову истину до њене потпуие зрелости, путем самосталне мисли и сло-