Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 287

бодне делатности, прем да у псто време била је потпомагана и с нише. Таким начином, истина је била унашана у биће човека, али тако, да се душа остављала слободном учествовати у њој. Христос иије управо чинио све јасним, него се старао у самој души, да побуди мисао о Богу, сазнање своје зависностн, и грешности, сазнање неопходности искупљења, покајања, вере, молитве. Извор успеха сваког учитеља садржи се у вери по снази истине, у њеној способности да измене нравствено стање људи и кроз то, да пх уводи у бољи живот. Истина, у учењу Христа има таковпх црта, које не могу бити предметом подражавања за пастире, као што су на пр. непогрешно утврђење истине на Свом рођеном авторитету и деловања чудне силе, које су пратиле Његову службу; али у општим методима учења, у његовој простоти, природности, удешавању ка појимању слушалаца, у његовој мекости и снисходљивости ми смо дужни ставити Христа за свој образац и особнто с унутрашње, духовне стране. Проповед је моћ, али моћ душе, и с тога су њени резултати, успешност, тесно скопчани с душевним стањем самога проповедника. Не толико за то, шта и како он говори, колико за то, шта је он, проповедник може се надати, да се неће за бадава тру,литц. Пре свега другога дужан је „хрлшггк танистко к г к(Ш кт* чистои сок-ксти" (1. Тим. Ш, 9). Ова чпста савест (другнм речима ■— истинитост намере, иомпсла) саставља главну силу проиоведи. Реч се јавља моћном од изазване њом унутарње побуде у том, ко је пронзноси. у ма каквој се форми изражавала ова побуда. Она је тим боља, чим више открива у себи црте туге, покорностп, молитве, мучеништва. Ми смо дужни мо-

лити се, чнстити своје срце, управљати своје мисли небу, наоружати се мачем речи Божје и не ослањати се ни у чему на себе саме; у овом се састојн неопходно нрнуготовљење учитељству. Речју, уста су наша, по самој природи скојој. поремећена грехом, оскрвњена; она су дужна да су очишћена огњем (Ис. VI, 5—7). Ово нас доводи к расматрању друге тачке подражавања Христу. 2). Нравствено без прикорни карактер Христа. Оила Христа, као руководитеља и пастира људи, дошла је из те чињенице, што је Он „био без греха". Овојом покорношћу закону и силом Свога добротворства, Он је отварао свака тамнична врата и навешћавао је слободу свакоме заточенику. Његово безгранично нравствено савршенстио дало је и његовој жртви безграничну цену и учинило ју је способном, да нскорени грех из самих основа бнћа човечнјег; и само услед 1Бегове савршене благодатп људн су се могли уздати на ГБега и веровати, да их Он храни хлебом вечнога живота. Многи учитељи II богослови с већим жаром и јасношћу ра:;вијали су ову мисао о неопходности савршене светости за Спаситеља, да би био Искупитељем грешнпх људи: и ово је дивно, пуно живота учење, које лежи у основу свега хришћапства, као спасоносне силе у човечанству. Служитељ Христовог јеван^еља дужан је да се моли Богу и да се труди о приближењу за нравственом беспорочношћу Христа, да тежи за усвајањем Његове нравствене чистоте, знајући, да је сваки корак у доброткорству уједно с тим нова добит у сили, н, сврх тога, слушајући директну заповест од Њега „бити светима,