Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 456

в.-х. источник

Св. 12

који нису такови, као овај „тпто се из блата иодигао за књаза", ваљда такови спахија има, који су родом спахије, срием добри, душом благороднији од овога: добићемо ма где другу парохију. А да се повучем. понизим, ја не могу, то би ме убило. Да се одречем своје свештеничке дужности због спахијске милости, ја не бих смео дићи очију пред својим парохијанима, стидио бих се малога детета. — Па ето други жике са спахијама добро и благују! — И ја хоћу да живим с њима добро, али како се не мешам ја у његове стварн и послове, тако исто не сме се нп он мешати у моје црквене и парохнјске. Нек буде вол>а божија; ја већ знам, да ћу одавде бити кренут, овде је велика невоља. — Ти ћеш себе убити, упропастити'| Спахија ће објавити парохију за упражњену, другоме ће да да презенту х ), тебе ће послати као помоћника настојатељу ма које сиромашне цркве, спахије ће дићи против тебе грозну вику, и друге парохије не ћеш добити до старости! — Све иидим сам и знам, да ће тако бити. Али реци ми, драга жено, зар је сво наше руско селство. па ма и "ових 1200 душа мојих парохијана, створио Господ Бог за спахије и Чивуте? Зар они за то живе на божпјем свету, да их фини Чивути и спахија прибрајају „доходцима сво Ј и Мј да они, ти бедни моји парохијани, не знају ништа више, да не знају никакве друге радости и духовне утехе, осим рђаве свирке музиканата у Пољске спахије у Галицији, римокатолици, по аустријском закону до ових времена држе се као старатељи руских унијатских цркава, у иределима своје владовине и руски свештеници постазљају се тамо и парохије сваки пут не друкчије, него но договору са спахијом. Оно писмено сведочанство, без кога епископ не може поставити свеште.аика у сеоској парохији зове се код Галичана мрезенша.

крчми и ракије? И ја морам да гледам на то мирно, морам рећи: ,,Јесте, ви нисте људи. можда, није вам нужно да знате и то, да сте Хришћани?" — Али овим речима не могу променути његове мисли, и не могу утишати његов гњев. Други дан, жена запрегла коње у кола, с плачем села у кола и оде својим родитељима да се жали на мене. У уторак до^е ми таст и шура бацише ме у две ватре. Таст, старац „искусан" вели: „Александре, па ето све то и ми видимо и слушамо, тато и ти, али треба бити паметан. Ћути мало, док не добијеш од спахије презенту; кад презента буде у тебе, у твојим рукама, онда неће бити тако у моћи и сили, тада ћеш чинити оно, гато ти нађеш за добро, али сад разум заповеда: седи мирно, буди тиши од воде, мањи од траве". Јесте, па шта ћеш с тим добити? — Запита шура Само то, да ће на твоје место послати другог, онакога само, као што је био пре тебе, и народ како је био слеп пре, тако ће и даље пати. Ти ћеш себе упропастити, а прејемник твој можда, ће бнти човек недостојан, добиће ваљано место, — и цео твој добит биће ти од штете". Тако су ме гонили, мучили, да сам се обећао ићи спахији у недељу, да се играм карата. Таст и шура отишлп, жена се умирила, опет је све добро. Али савест ми се није умирила, на душу ми још још већи терет пао, као да ми је о врату камен од 100 центи. Други дан рано ујутру дође Јанкел. човек на очима, држања достојанственог, — таковог Чивутина и пре и после ретко сам видио. Зауставимо се код врата, поклонио се понизно, и погледо ме је од ј главе до пете.