Босанско-Херцеговачки Источник

Св, 3

Б .-Х. ИСТОЧНИЕ

Стр. 65

бојим се, браћо, и рећи — самога Господа Бога зове он за свједока своје обмане, — чинећи тако најправеднијега судију учасником неправде своје! . . . А што да мислимо о онима несретницима, који се не само сами куну, него и друге присиљавају, да исто чине, товерећи: „та дед' закуни се!" — И све то слушају дјеца мала, њима се допадају те страшне ријечи, примају их од старијих, и гле, не знајући још ни разлике међу десном и лијевом руком својом, у игри и забави, и она се богмају, њихова се дјечнја уста шале — наравски без сазнања — именом Божијим! Овога се имена плаше и дрхћу пред њим све силе небесне, њега са страхом изговарају херувими и сераФгши, када славе и величају Господа, а ти се усуЈјујеш дрско призивати ово име и у шали н узалудном разговору твоме, — шта више, и онда, када обмањујеш б.дижњега? „Или зар се не бојиш — да се послужим ријечима ЈеФрема Сирина, — да ће огњени срп, кога видје пророк Захарија (<3ах. 5, 4), доћи на кућу твоју, за то, што на Бога сведржитеља отвараш уста своја? Или зар ти мислиш, да ћеш остати некажњен? — Престани, човјече, да саме те ријечп, које занемарујеш ти, не постану пламеном у устима твојима и не сажегу језика твога! Ти не мислиш, да се може изненада отворити под тобом земља, и прогутати те? Не варај се, човјече: не можеш избјећи руке онога, који нас је створио!" (Јевр. Сир. дио 2, поуч. 43). „Страшно је дјело, говори св. Златоуст, слуга не смије звати господара свога по имену без нужде и случајно, а ми име Господа, Анђела произносимо тако небрежљиво! Христос штеди нас, забрањујући нам клети се па и својом главом, а ми никако не штедимо Господа славе, него га потежемо свуда! Ти црве, земљо,

пепелу, диму, узимаш за доказ Владику с.вога и присиљаваш га, да ти буде свједоком! Каква дрскост! . . . Какову казну не заслужујеш ти? Но је ли могуће, рећи ћеш, никако се не клети? Н1та говориш то, љубезни? Бог говори: не кунише се никако, — а ти се усуђујеш питати: је ли могуће држати ту заповијед? Није могуће не сачувати је! Не говори ми, да ти не вјерују без клетве: кад не би нигда лагао, онда би само дао знак и вјеровали би ти више, него онима, који се хиљаду пута куну. Нека свн знаду, да би ти радије изгубио све, него прекршио заповијед Божију, и онда те не ће присиљавати да се закунеш. Него ти говориш: ја сам се научио богмати се, језик ми сам понавља клетву. На то ти ја ово кажем: један учењак има^аше глупу навику, да, идући, увијек трза десним раменом; њега упозорише на то, а он 1е објесио у својој соби о греду један штап, и на доњем крају штапа причврстио иглу, те стајао по неколико сати дневно са голим раманом под тим штапом, па кад год би се заборавио и макнуо десним раменом, увијек би га игла убола, а он би се сјетио своје погрјешке, — и тако се тога одучио. Учини и ти тако с твојим језиком; мјесто штапа са иглом, метни на њега страх од казне Божије, моли друге, да пазе на твоје рнјечи и да те сјећају, и Бог ће дати — ти ћеш напустити луду навику своју; ти ћеш се бојати клетве, као што се бојиш отрова." Тако учи св. Златоуст. — Но ако је тако, рећи ћеш ти, како онда грађански закони прописују заклетву у присеги? — Присега је, пријатељу мој, сасвијем друга ствар. Има случајева, кад се не може увјерити о истини нначе, него заклетвом, а без овога увјерења може се појавити велика штета по државе и друштва. У тако важним и неопходним слу