Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 4

Б.-Х. ИОТОЧНИК

Стр. 109

улива нам се и св. Писмом, и сопственом натпом савешћу. У самој ствари, пспитивање самога себе сасвим нам је неопходно ради очитовања пред нами нашега сопственога стања наших по _ треба, слабости и недостатака. Само тим путем можемо ми пребивати познање о себи самима, као предходни услов духовног пробуђења, бољитка и напретка. А ако хоћемо да видимо у испитивању самога себе нешто друго или више од тога, то ће оно већ бити за нас теретсмИспитивање самога себе само по себи не побол.шава човека и не спрема заслуге пред Богои ; оно није цељ, него је само средство, којим је могуће користити се и не користити се. Ми можемо и дужни смо одати плату удивљења тој суровој тежњи, која. путем унутарњега притиска сатире вољу човека, убија у њему сваку и тим начином чини човјека „издпе сас1ауег" (трупом који иде), но ништа дал.е. Истинито апостолско испитивање самога себе, напрогив, води човека к живим изворима светозти у Христу, ка детињској утеси у .љубави к Богу и ближњима. Оно није толико управљено у унутрашњост душе, у мутне изворе мрака самољубла и греха, колико је упраљено ка погледу Бога, који „ск^ктк ест к и Т/ИК1 Њ<и"к н^кстт* ни единк1/Л."

Но пастир, свакако, брижљиво је дужан испитивати себе од времена на време, живи ли он онако, како то одговара његовој дужности, испуњавали он ту дужност по истинитим мотивима; није ли у њему заклетва самољубља, излишне привезаности ка свету, зависти, частол,убл,а или пожуде; управљали се он у својим радњама желењем добра другима и утврђења истините праведности, или се пак руководи каквим год нижим побудама. Осим тога, у парохији могу се срести кадкада тетки и незгодни случајеви, на пр., случајеви особитог навешћивања религиознога живота, или пак \порнога нротивљења светлости Христовог учења, који захтевају од пастира нарочитог размишљања. У таковим случајевима уму пастира са особитим постојанством стављају се иитања : како ће ириближити хришћанзку исТину умовима људи богатих и сиромашних, младих и старих, образованих и простих и како ће ваепитати и утврдити у срцима њиховим хришћанску љубав ? Такова питања зарад свога решења захтевају дубоког размишљања. А ради тога неонходно је да се за време одвоји и удали од шума светске таштине и животних бура. (Наставиће се.)

Религијозио-морадни „шстићи. Намијсњено правословној сриасој младежи и сваком хришЛанину. Превео и попунио : Јован ПетровиЋ, свештеник-катихета п проФесор у Загребу. (Наставак). Од савјести не можеш побје^и.

Бјеже безбожници, кад их нико не гони . . . (ириче 28,1)

Ништа ннје гадније од гријеха ; па и онај, који га тако радо чини, не воли га гледати и, кад је учинио гријех, гледа, колико је могуће, да га затаји. И кад мора да призна гријех пред судом, он је готов да поднесе свако искушене, сало да не открије гријеха. А кад добровољно иде к духовному оцу на исповијед, онда или лукаво изврће свој гријех, или га прикрива каквим год изговором. А то је без сумње за то, што је он могао учинити гријех, али не може да га гледа.

Заиста је савјест његова огледало: хоћеш — нећеш, мораш се ње стидити! Нека ћуте уста колико хоће, савјест чини своје и њезини пријекори јесу — иајжешНа искушења за душу. Георгије Кедрин прпповиједа у свом љетопису. да је грчки цар Констанс, не желећи, да му млафи брат Теодосије има дијела с њим у управи државној, присилио га да се одрекне престол>а, да ступн у свештенство и прими ђаконски чин. И Теодосије би посвећен. Но то није бнло доста за власто.вуица — брата: поелије некога времена заповједи Констанс да га убију. Нови Кајин