Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 4

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 111

лије Велики, сва дјела иаша ; све ће бити откривеио пред очима нашима исто онако како је би.до изречено, и.ш како је би.ло учињено." 0, какав ће то страшан призор битн ! Откриће се онда лицемјерство, које је издавало себе за врлину ; откриће се завист, која се иоштовала као права ревност издајство, које се сматрало пријатељством, оеуђивање ближњега, које се истиц^ло као жел.а, да исправи друге .... Ако сз је гдјегод нашло какво подметнуто иисмо, тада ће се показати, чија га је рука написала. Ако је украдена из храма Божијега какова ствар, —- тада ће се показати, ко ју је однио. Ако је ко претрпио клевету, тада ће се показати, чија су уста сковала ту клевету . . . Изобличен ће тада бити варалица, кога су светим држали ; не ће се сакрити ни блудник, који се показивао као примјер чистоће; показаће се тада и вук, који сада носи одјећу овчију . . . Све, све ће се тада открити пред свима ! . . . . Тешко мени! Кад идем пред оца духовнога, да исповједим гријехе своје, мени пробија по челу хладан зној, ја црвеним од стида, премда за цијело знам, да ће он чувати моју исповијед у највећој та^ности, да не ће никоме казатп мога гријеха, па и меие сама не ће ничим казнити, него ће ми још опростити и разри јешити ме од гријеха. Но како ће ми бити тада, кад мој гријех буде откривен пред свима аиђелима Божијима, којп ће се окретати од мене, — пред свима злим дусима, који ће се смијати нада мном ! 0 какова срамота ! Какав немир ! И уз то још осјећати пријекоре савјести моје, која ће ме онда нештедимице корити ! 0, какав немир ! . . . Ови гријеси, које ја сада виднм, — тако ћу онда сам Ј себи говорити, — гријееи велики и мали | — моји су властити гријеси. . . . Сад их више не могу сакрити : Бог ми је давао

на земљи најсигурније средство да добијем опроштење једином мојом ријечи : сагријеших, једном изреком духовника: оираштају се шеби гријеси швоји. . . . И опростили би ми се онда ; но ја се тијем не окористих ; увјераваху ме у томе и проповједници слова Божијега, н оци моји духовни, но ја се не в.ладах по њнхову упуству ; и знао сам за то, па нисам радио ! Живио сам толико година, имао сам толико времена, па сеипак не покајах... Имам ли, дакле, каква год изговора ? Но и то је мало. Није ми било доста мојих гријеха, него сам још и друге на гријех нава^ао . . . Није хтио човјек да врије^а ближњега, ја га научих; није хтио лагати. крастн, варати, — ја га упутих . . . Није знало дијете за никакво зло, — моји разговори и рнјечи отроваше слух његов, пскварише добро владање његово . . . И кад би ја сад ишао сам у муку вјечну, ни пб јада, ал' ево повукох за собом и друге — примјером, савјетом, саблазни својом!.. . Па каква изговора имаш у томе ? Сад се кајем, али без користи : прошло ]е вријемо кајања, — настало је вријеме плате ! . . . Шта да радим сада ? Ја сам корим себе, ја сам -диктујем себи казну! Боже! није ми потребан Твој суд; осуЗјујеме савјест моја.. . Идем добровољно у пакао, да се сакријем тамо, да не гледам више гријеха мојих ! Примп мене, о муко вјечна ! Рај — није више за мене! . . Браћо! ја говорим о томе и сав дрхћем . . . Тако кори грјешника, тако нзриче над њим суд свој неумитна савјест његова ! „ И нема. по ријечима св. З.штоуста, нема судије тако неподмитљнва, као што је савјест наша" . . . Но стој, грјешна душо, причекај: ти још мораш саслушати грозну осуду иравосуђа Божијега ... 0, суде ! о душо ! . . (Наставиће се.)