Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 4

В.-Х. источник

Стр. 103

12. Фебруара у 9 сахати прије подне, кад се имао и сахранити г. митрополит у своју вјечну — кућу.

Што се тиче присутности у цркви, нашег српсксг овдашњег народа, може се казати, да је било све отмјеније грађанство, које зна цијенитп и уважавати племенита и патриотска дјела госп. митрополита, која је учинио свом ерпском народу ; те према томе зна одати последњу почает свом црквеном великану и узоритом архипастиру п рећи Му : вјечан ти помен ев. владико ! Говор пароха Марјановића од ријечи до ријечи гласи овако :

Тужни зборе! Откуца посљедни час живота нашем сиједом архијереју. Закуца на вратима живота нашега владике — немилостива смрт. Да, та немилостива хала, није хтјела више трпити смиреног молитвеника, да шал.е своје молитве милостивоме Творцу, за спас душа наших; није хтјела, да гледа тога неуморнога првосвештеника, који савлађујући своје старачко бреме, иђаше од града до села, проповједајући о вјери, дајући својим зкивотом примјере врлина. 0 несита смрти! немој тако побједоносно дизати се. Стани ! обори то гордо лице дол>е! Зар незнашда си побјеђена? зар си заслијепљена својом похлијепом заборавила побједу, коју је свршио над тобом воскреснути Хриетос Спаситељ ? Мислиш, да својим чином побуђујеш свијет? Не ! Побједу, коју си упрла на цијели свјет, побјеђује тебе саму. Старога митрополита Георгија, истргла си из овог тешког и пуна ништавила свијета а милостиви Творац, даје му свијет : „ид^кже н-кстк печалтЈ. ни коздихание." Па ко би смио тужити за неуморним трудбеником Христове цркве ? ко би се преварио, те пустио сузу сажалења ? Не ! тај који би то учинио, био би грјешник, тај би војевао против милостивога Пога, који је позвао нашега архијереја, да га украси вијенцем праведничким, чија свијетлост сија ће свагда; чија скупоцјеност неће изгубити цијене, Тужни зборе! Глас о смрти нашега митрополита, потресла је свакога правога хришћанина ; потресла је нас све, јер смо изгубили архијереја, који је се очински старао за своју паству ; изгубили смо доброга старца, чији је живот био пос-већен само у корист народа и цркве. Да, вођен родољубивим тежњама, стари мнтрополит, откидао је од свога

Предходно Је свештеник Марјановић, службено јавио овдашњој котарској области, ради присутности г. г. чиновништва, иста је котарска област примила радо на знање, и сутра-дан цијело чиновништво дошло је у цркву у одређено ври^еме, кад се имао обавити парастос. Унутрашњост цркве била је сва искићена са црним литијама и пантљикама; више амвона био је један асталчић, који је прекривен са црнином, на истом асталчићу било је кољиво, и слика покојног господина митрополита, која је представљала његову узвишену особу. Кад све то човек посматра, чини на њега велики утисак, и побуђује на тугаљивост и велику скромност и побожност. На парастосу чинодјествовала су два свештеника, дотични свештеник Милан Марјановић, и свештеник Јован 0. Митровић ; ебред је обављен на најсвечанији начин, тако, да се ово мало мјесто не бих постидило ни већијех на гласу мјеста у том погледу. При свршетку обреда изговорио је красну бесједу свештеник Марјановић, у којој је говорио о „емрти" а уз то напоменуо је о великим дјелима пок. госп. митрополита.