Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 4

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 105

N0, наученмх^ Д8\л ОкАтагчи: духовнад д8\окнк1/ИИ сразс$ждак>ш,е" (1. Кор. П. 12, 13). По овоме, у одношају духовних својстава ми смо дужни поставити, као аксиому, да је не само ради свога сопственога добра него и ради успеха у служби прва религиозна обвезаност пастира — та обвезаност у одношају према себи самоме и према својој сопственој души. Пре свега другога и с особитим настојавањем он је дужан да се стара о томе, да се живот по Божјим заповедима сачува у њему у сили и чистоћи: „Кни/иан сек'к и ученјк>: и нреБК1Баи в г к нк\- г к. Оја во творд, и салгн спасешисд н иослбшагспџи теве" (1. Тим. IV., 16). Висина нашег духовног приправљања к свештенству неопходно мора одсијавати и на ступњу успеха у нашој делатности на овом пољу. Одтуда наша прва мисао, наше прво старање мора се састојати у настојању о властитом унутарњем приправљању ка свештенству, које се састоји у истинитом управљању срца к Богу, у концентрисању свију сила на једном предмету службе Њему: „то је једино дело, које сам дужан чинити." Приправљање Христа. за земаљску његову слузвбу било је највише духовно : сав његов живот, који је предходио служби, протекао је у неизвесности и у испуњавању незнатних дужности, али у то псто време у сталном одношају с Богом и у васпитању духа ка делу, које га чека, вежбањем у смирености, трпљењу и самоодрицању. Без ове самоће духа, која искл>учује свако притворство и лукавство, које се открива у наклоности ка светској слави и власти у колебању међу службом Богу и службом себи самом, не може бити довољне силе за рад свештенства. Сила човечја на сваком пољу религиозне делатности налази се у зависности од унутарњег приближења к Богу путем живе и јаке вере Вера је закон, чијим делотворним откривењем условљава се наш живот по Богу, и ми не можемо оделити оно, што чинимо у свом жнвоту, од онога, ради чега се јављамо у свом властитом духовном суштатсву; управо исто тако, као што не можемо оделити светлост или топлоту од њиховог садањег извора или надатц се уживању од њих онде, где нема услова за њихово битисање. У тајни свештенства Бог саопштава својим служитељима благодатну силу за свршавање јеванђелскога дела; но та сила постаје могућом

у души човека само под условом живога и непрестанога одношаја његова с Богом. А ако се човек удаљи од извора благодчтних сила, то опак он и у таквом случају не престаје бити за своју паству проповедником или посредником благодати Божје, која се даје у тајнама, али већ посреднпком пасивним, не добијајући ништа из општег извора животд, зарад свога властитог оживљења и ојачања. Ученици Спаситељеви на зчповест Господњу да праштају увреде, одговорили су знаменитом молбом: „приаожн налгк в^рб" (Лук. XVII., 5). Као што се види, у виду колебања пред тежином нравствене дужности, пре свега морало би се очекивати да чује речи : „Господе, умножи нашу силу или љубаз ка испуњавању дужности; но ученици Господа били су убеђени, да је посиушност заповестп Учитеља могла бити остварена цигло при помоћи силе, која није била у њима самима, и за то су се молили о умножењу те способности, кроз коју је једино могла божанствена помоћ бити усвојена душом. Душевна својства служитеља Христова, на тај начин, сасвим се ослањају на његове одношаје према Богу, на одношаје сталне, правилне п живе ; без такових одношаја благодат свештенства, која се даје полагањем руку епископских, остаје за њега као да је неделотворна. По овоме, ако пастир осећа у себи благодат Божју и ако има истинити позив к служби Христовој, то се од њега захтева да одржава у себи тај божанствени дар позива. „Косполшнанг тев г к возгр'квати дар^к Еажш, живбнЏи в г к тек^к возложенилгк. р8к8 л<оек> (2. Тим. I., 6); јер је то особити дар љубави к делу Христовом. Та љубав, та ревност, тај жар, послани с неба и освећујући човека на дело спасења ближњих, може слабити. При сус.рету с озбпљним препонама, пастир може пасти у сету; при навали светских искушења — да им се пода и да охладни ; он може држати себе ван опасности и, будући заузет духовним делима других, лако може заборавити да обраћа пажњу на своју сопствену душу и да престане бдити над својим властитим срцем. Као јавни и општи радник, он може предпостављати, да нам времена за старање о себи самом; мало је то, он може доћи на мисао, да се истинпто самоодречењс у том и сасвим не мисли о себи. Он је предназначен, да носи тиванредно тешко духовно бреме, а познато је, да чим се више пењемо на брег, тим се тежи чини