Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 169

меном постане двојином на и тројином већи од домаћиновог, јер се домаћин истрошио и задужио њега женећи, подмирујући домаће трошкове и остале данције за кућу и т. д., а овај видећи се имућнији у кући, хтео би да ништа не ради и да добије старјешинство, из чега послије почне проистицати у кући : неслога, мржња, свађа, раздор и на пошл.етку домаћа „диоба". Раздјеливши се један од другога, млади домаћин (који је до сад иза туђих леђа пуцао) почне сада из свог самара шаш извлачити, ушљед чега се његов капитал почиње смањивати, јер им се и пол>ска снага (чељад) ушљед диобе смањила, а пољски се рад са што већом домаћом снагом — задругом усавршава, ушљед чега постају свн сиромашни. (Па послије кажу, да им је нова млада несретна и т. д.!) У овој околици, познато ми је већ неколико бољих кућа, међу којима је домаћа диоба из овог разлога проистекла. Ето, какве зле и штетне пошљедице проистичу по наш народ од овог хрђавог обичаја, којег треба што прије из народа укинути ! У томе правцу је најмјеродавнија наша духовна власт — Високопреч. Конзисторија у Сарајеву, којој на срцу лежи бољитак и напредак њеног народа, која је и сама увидила и кроз то осјетили, да је тај обичај (наплата дјевојака) по народ грешан и штетан, и да га још шта више и понижава до бесловесне животиње, и да се кроз тај неваљао обичај праве и домаће разноврсне злоупотребе, којима треба што прије на крај стати, те је у том својству и погледу издала свештенству и своју врло цијењену окружницу од 23. Фебруара 1895. бр. 231. распитујући свештенство, који би по њиховом мишљењу најоодеснији начин био, да се тај обичај укине о чему ћу ја овдје по мишљењу како моме, тако и од већине свештеника Прототрезвитера Прњаворског узгредно коју да проговорим.

Начин пак, који би најподеснији био, да се тај хрђави обичај укине, по мњењу, како моме — као што рекох — тако и више свештеника овога Прототрезвитерата био би тај : да се свака плаћена дјевојка (односно за новац купљена) нарочитом наредбом Високопречаене Конзисторије дотлен вјенчати не смије, док се исти новац (уцјена) не поврати оном чији је. Не буде ли се дотични тој одредби конзисторијчлној покорио, да се ис.ти политичкој власти пријави, која би по истој наредби шљедовала (што такође Високопреч. Конзисторија треба да израдгг код вис. земаљ. владе, која ће као старатељка уопће о благостању својих потчињеника то и сад, као у увијек у обзир узети, и своју благонаклону наредбу у погледу тога политичким властима издати, јер се то тиче не еамо „моралног" него и „материјалног" бољитка народног) те од дотичног новац повратити, и предати га ономе чији је. Тако би то трајало само из почетка, док би се народ од тог хрђавог обичаја одучио, на кога се и сам народ врло жали (јер трпи због њега врло хрђаве пошљедице !), те се надамо и желимо заједно са народом да ће милост наших предпостављених власти обилно се излити на овај предлог, и да ће се постарати, да се овај по народ штетни обичај што пр и је укине. Завршујући овај чланак, мислим, да ће исти одзива наћи и код остале моје етарије и млађе у Христу браће свештеника, који су дуже времена у народу проживили, те су по томе од мене искуснији, те да ће се који — може бити — у овом погледу јавити опширније од мене, а ја их у тој жељи поздрављам Христовим ријечима: „Д«к,шт, дондсже св^ктт* њиате !"*) У Виочанима 21. јула 1895. Стево С. Поповић, овештеник. *) Уредништво очекује и од других овештеника тихова мњења о том. Уред.

Крунисање Крунисање руског цара и царице обављено је 14. маја на најсвечанији начин. По свима улицама, којима је свечан поход пролазио правила је војска непробојан шпалир. Пут од Кремљске палате па све до Успенске цркве био је застрт црвеним платном, све цркве које је цар

у Москви. са царицом посјетио, биле су опкољене од гардиста са голим сабљама. Трибине су биле препуне гледалаца, особито женских, којих је много у народном одијелу било. На црквеним торњевима, на свима прозорима и крововима слегао се силан љубопитан свијет.