Босанско-Херцеговачки Источник

Св .6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 195

Славњани, који су кагање дошли, испод стећака, а то је њека проста врста саркоФага. Та је разлика између стећка и саркоФага, бива саркоФаг је издубљен те би се у њ подожило покојника, а стећак је просто подигнут камен, те покојник почива под земљом у јами, која је тврдо огра^енаи обложена попут клијети. Стећак је попут саркоФага, али је различит у облику и у величини, те је доста пута сличан тумби. Урешетт је особито крстом, а крстова је најразличитијега облика, као крст ^етелинасти, котвастп, теутонички и т. д. Осим крста, на реду су различити уреси, а то су разноврстни везови, и гране слављанскога постанка, на се и дан данас употребл>авају на тканини, на дрвету, на камену и т. д., бива то су лозе ђетелинасте, ужета, куке, и т. д. Напокон су укресани архитектонски об.лици у плохорезби, као редови романички, маурички и т. д. Најзламенитија је пак она страна, дакако иза натписа, гдје су слике: ту је јунак, како сам казао, на коњу, обично окренут пут лијеве. Ви^ети је јунака у лову са псима итд., а уза њ вијерни му штитоношр«. Још је витез са соколом, а испод њега различите животиње, н. п. јелени, дивокозе итд. Најзламенитије је, како сам опазио, мртвачко коло снаопака, бива седмеро, тринаестеро итд., а коловођа води коло, како се то пјева у народнијем пјесмама код јужнијех Слављана: Кад виђеше кићени сватови, С наопака копља окренуше, С наопака коло окренуше II жалосну пјесму заттјеваше И јунака у њој припјеваше. Коловођа је чешће са штитом у руци, а играчи и играчице с китом цвијећа у руци, држе се у врсти, гологлави су, те тако играју тужно. И дан данас, како ће

се још то виђети, жали се покојника уз нарицање итд. — Чешће ће јунак запети ,тук и тетиву, а да устријели веира, срну или утву златокрилу, како се то пјева у српекијем народнијем ијесмама. Ријетко језди витез на коњу, а у руци му крсташ барјак, али га се чешће види, гдје га чека вијерна .љубовца или с-топаница, па остарјела мајка, те под њиме примају коња од мегдана. Очекује га син, брат, кум итд., па се веселе, да се је здраво повратио из лова, или с јуначкога збора итд. II то је баш добро у пјесми: Руке шире у лице се љубе, За јуначко питају се здравље. На споменику је почешће укресана сама десница, а у њој сабља посјеклица по народној пјесми: Честит био ко те је родио, Посјеклицом владат' научио, Света теби у рамену рука! Јунак моли Бога, а да би му био милостив, те га помогао: Од тала је на ноге ^ипио, Прама небу руке подигнуо, Хвала Богу и данашњем' дану. Каткада је јунак жалосно наслоњен на балчак мача, а вијерна му љубовца прикрстила руке на прси. х ) — На стећку је гдјегод и коњ беза господара, те до жалости за истијем: Седло меће, а дизгине кида... Још ће други пут вијерна љубовца причекати коња без вптезл, те ће прама њему у вис подигнути вттјенац, а то за витешку славу. Још је виђ( ти на споменпку дијете прекрштенпјех руку, а уза њ је голубпца или кукавица, како је то у народној ттјесми: Закукала сиња кукавица... ! ) Ча отећку је нагпис: сие гроб Павловићп Икана. У .С1Ј. Словинац VII — 1884 — бр. 9. 10.