Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 185

су већ успели пробудити религиозне сумње, још више ће се убедити после такове заштите у слабости истине, тада како та слабост припада не н>ој самој, него њеним неспособним заштитницима. И Писмо назива такову, премда и благочастиву, заштиту вере, „ревношћу не по разуму" и јасно даје појмити, да такова ревност води ка распрострањењу религиознога незнања, скривању спасоносне силе Божје премудрости. Свакако приправљање ка достојној заштити вјере неопходно је тамо, где су особито јаки нападаји на вјеру т. ј. за пастире, којих се парохије састоје од лица више или мање изображених, која се интересују савременим кретањем мисли. Но у опште говорећи и за све друге пастире потребно је изображење, пошто нападаји на истину вјере могу долазити не само са стране свјетске изображености, него и са стране незнања, на пр. у парохијама, где има секата. Само је по себи разумњиво, да предмети знања, на која се мора обраћати пажња пастирева, не могу бити једнаки у свима случајевима; они ое лако познаду из положаја и духовних потреба пастве, познање добија се непосредно при противном додиру са збил.ом, из самога иокуства живота пастирева. Но осим тога, тако рећи, специјалнога приготовл>авања за задовол.ење религиозно-душевних потреба своје пастве, за свакога пастира има значаја и опште изображавање ума, развитак душевних способности. Неки Фанатично тврде, а такових Фанатика могуће је наћи и у садањем просвећеном веку — да свештеници без изображења бивају на пракси бољи, него изображени. Не споримо, да се заиста сретају такови добри пастири без изображења, искључујући и изображење срца, слично ономе, као што бивају и песници и васпитачи и управници и ' многи практични раденици у другии областима живота, који не завладаше истинитим изображењем и обвезани су својим значајем једино природним даровима. Но такови су свештеници врло ретки ; при томе они нису најспособнији наставницп и сравњујући тим мање су познати, него непотпуно њихово изображење. Последње не само не би им шкодило, него и учинило би их још бол.има, способнијима пастирииа, и — ко зна — можда они више, него когод други, жале недостатак својега душевнога развитка, који би им дао могућност да буду више корисни и продуктивни раденици на њиви Христовој. Дело пастира

не захтева толико опширних знања у различним гранама науке, колико оштроумности и онога духа мудрости, који сејавл.ају тек каорезултат научнога изображења. Свакако, ако свештеник нема за собом ништа више, него тек једно душевно изображење, високо развијен критички ум, такав је свештеник сравњујући сиромашан ; тим не мање изображење даје силу свима духовним даровима; и ми смо позвани да имамо шири поглед на своју службу, као служитељи Јеванђеља, које све обухваћа. Ми нисмо дужни одвраћати своје погледе од свега онога, што видимо божанственога у природи и у њеним постојаним, нигда непроменл,ивим типовима, у литератури, где можемо разгледати духовни живот човечанства, где налазимо наплоћену у језику оцЈену савремених појава живота; у историји, која је откривење воље Божје у васпитању човјечанства ; најпосле, у вештини, која је израз живота и духа народа и дивна дела, која су даљни одсјаји неисказане лепоте Божанственога Разума. Разуме се, тешко је захтевати, да ]е пастир специјалиста у свима областима научне радиности човечјега духа; но то му не даје још повода и права да гледа на своју службу са уске проФесионалне тачке гледишта, да види у себи само учитеља 'позитивнога откривења Божјега, како се оно садржи у Писму и у учењу црквеном, или, што је много горе, да сматра себе само исправљачем потреба, пуштајући из вида и пажње најважнији део пастирске службе ваститни и учитељски. Пастир не треба да гледа на свој позив много шире и више, као на највећи у свету позив, да тумачи људима Божанствено, ма где се било оно откривало, да би људи познали Бога у Његовој безкрајној пуноћи и савршенству и тиме да би се научили свим срцем љубити Га и покоравати Му се. Што се тиче цене научнога изображен.1 запастира, то се она пре свега потврђује Писмом, које, ма да и забрањује уздати се у свему на човечју мудрост, но у то исто време одобрава и шта више управо захтева од својих служител.а знања, душевних радња, здравога учења, поучавања себе у истини. „Јер усне свештеникове треба да чувају знање" (Мал. П, 7.). „Постарај се, да се покажеш поштен пред Богом, као радин, који се нема шта стидети и право управља речју истине," писао је ап. Павле Тимотеју (П. Тим. 2, 15); сам апостол у својим посланицима по-