Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 186

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

зива се на незнабошачке пиеце, чиме не еамо сведочи своје изображење, него и показује, да је употребљавање науке у пастирском делу потпуно законито. Свака истна, гсојој му драго области знања припадала, ако је сугласна са чињенпцама

пли, што је то исто

, са збиљом, припада јединству истине и по правичности односи се у неком смислу ка СФери божанствених ствари; јер један је само, који држи сваку истину, Онај, Који је Сам себе назвао пстином: „Љ^к ешк

л!3тк, истина И ЖИКОТТ*." Таким начином, свака чисто научна чињеница није оскудна у делу познања Бога; хришћанство није религија Фантазије, као што није она и религија једне спол,ашње Форме, него је религпја саме истине, историјске, умствене, наравствене, и по овоме оно је свагда на страни вишега развића и савршенства разума ; и пошто наука тежи расветлити и очистити истину од незнања, то је она свагда дужна бити савезницом и верном помоћницом религије.

(Наставиће се).

Беседе о Молитви Господњој. За народ превео Григорије А. НиколиЋ, свештеник у Митровици. (Наставак.)

Беседа VII. 0 петом прошењу. И шстаки налп\ долги нјша , гакоже и лш и'стаклАб<мт\ должникадлгк иашилгк. Ово је пето прошење молитве Господње. Ма да реч Божпја и Тело Исуса Христа као духовна храна, веома много помажу за одржање у нама живота праведнога и побожвога; при свем том мп, браћо драга, докле год живимо у роду ово.ме ирељубошворноме и грешноме (Марк. 8, 38Ј, не ћемо избегнути греха, зацело ћемо грешити. Апостол Јован Богослов говори : Ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама (1. Јов. 1. 8). По овоме, браћо, после молитве за даровање живота праведнога и побожнога и за даровање средстава за одржање нашег живота, неопходно нам је молити се Оцу нашем Небескоме, да нас Он, у случају наптх сагрешења, заустави од њих и да би нам опростпо наше грехе. Баш тој молитви, ка Оцу нашем Небескоме, о опроштењу наших грехова и учи нас пето прошење молитве Господње. И цјстлби нллгк долги нлша , гакоже и лж1 (иставлАелгк должникшлгк нашилгк. Те речи српски гласе овако : „Оче наш Небески ! Опрости нам наше дугове, као што и ми опраштамо онима, који су нама дужни." Овде под духовпма разумевају се наши греси. Греси се називају дуговима за то, што кад грешимо, тада не дајемо Богу оно, што смо Му дужни били дати ; а дуг, по обичним нашим појмовима, и јесте ма штогод узето од другога, но још му не повратисмо.

Много примисмо ми од Оца нашег Небескога. Ми прнмисмо од Нзега овај временити живот, који је за нас тако драгоцен и заједно с тим призвани смо наследству вечнога живота ; снабдевени смо од Господа душевним способностима : умом, вол.ом и срцем, по којима смо мало мањи од апђела (Пс. 8, 6); нама су дароване све божанствене силе ка животу и иобожности (2. Петр. 1, 3) и заједно с тим сваки дан дарују нам се средства ка одржању временитога живота. И шта ми нмамо, што не примисмо од Бога (1. Кор. 4, 7)? Све је, што имамо, од Бога, Но пошто смо све примили од Бога, то смо и дужни све повратити Богу; на име, прво, ми смо Му дужни одаватп нашу непрестану хвалу за Взегове непрестане милости према нама ; и, друго, дужни смо сав свој живот, све своје силе како душевне, тако и телесне предати, то јест посветпти Богу, на пример ум свој посветити познању истинитога Бога, срце — љубави Богу, своју вол,у дужни смо покорити Његовој свеблагој вољи и закону. Ако ми све то радимо, то значи ми испуњавамо свој дуг у одношају према Богу, значи — ми смо верне слуге Божје; а ако ми ништа од тога не радимо, то јест не одајемо Богу ни хвале за Бзегова доброчинства, нн л>убави за ЕВегову љубав према нама, нити покорности Бзеговој ВОЛ.И за Његово старање о нашем спасењу, то свпм тим ми и постајемо дужници Божји, грешници смо и кривци пред Његовом праведношћу. Из тога појма о нашим гресима, као о ду ровима, јасно се већ види и то, ко су дужници