Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 287

превишњег рођења нашега најмилостивијека дара и господара Фрање Јоеипа I.. — о коме ће спомену бити говор у своје вријеме, — и, сакупл.ени у овај св. храм, узносимо уједињене молитве Богу у св. Тројици за времена и вјечна блага свога прејаснога владаоца, своја и евојијех ближњијех. Али, празновање наше биће угодно Христу Богу и молитве саслушаће и услишати нам Бог Отац тек ако смо утврђени у својој светој спасоносној вјери, т. ј. ако с вјером у Онога, чији празник данас празнујемо, приносимо своје молитве за оно, што желимо. Услов, дакле, од кога зависи повољан успјех нашега празновања и молебствија, јесте вјера, којом се правдамо, а „оправдавши се вјером, имаћемо мир с Богом кроз Господа својега Исуса Христа, кроз којега и приступ нађосмо вјером у ову благодат, у којој стојимо и хвалимо се надањем славе Божје." Јер је вјера поуздано средство, којим се хране и јачају сва духовна и морална начела, која руководе људе у њиховим дјелима на земљи к ономе циљу, који им је сам Бог Отац одредио. А чим почне вјера слабити и нестајати у л»удима: у њиховој савјести појавл.ује ое мрак, исчезнувши свјетлост вјере; у њиховом срцу настаје хладноћа, нестанувши вјероисповједнијех осјећаја; њиховој души нестаје љубави према Богу и ближњима^ занемаривши све духовне и моралне истине. А међу л,удима, који се, ослабивши у вјери, удал.ују од Бога — од извора вјечнога живота, раскидају се моралне везе, које држе у заједници породице, друштва, државе и читаве народе, послије чега природно долази праведна Божја осуда и — по томе пропаст. Али покрај вјере вал.а имати и добријех дјела, јер се кроз дјела усавршава вјера, а помаже дјелима. Вјера без дјела мртва је (Јак. II., 20)., а дјела без вјере немају вриједности код Бога; јер су пошл.едица узрока славољубља и сујете свјетске, а не вјере; а све, шта год није по вјери, гријех је (Рим. XIV., 23.; Тит I., 15.); а гријех учињен, рађа смрт (Јак. I., 15). По томе пак видимо, побожни Хришћани, да се вјером сиасавамо кроз дједа љубави к Богу, имајући над на спасење. За то, браћо моја љубазна, не губимо одушевљење према својој светој вјери — не осла-

бимо кад год у њој, а напредујмо вазда у дјелу Господњем, т. ј. чинимо добра дјела, знајући да наш труд није узалуд пред Господом (срав. I. Кор. XV., 58.). И тако, наше молитве примаће Бог, коме нека је слава, чест и поклон са јединороднијем ЕБеговијем Сином и светијем Духом. — Амин. II. Ђлагочесшиви хришРмни ! Излазећи најпрви пут 1 ) на проповједничко мјесто у овоме светоме храму пред вас, молим вас браћо, да изволите саслушати неколико ријечи које ћу вам сада прозборити. Скоро ће се навршити 3 мјесеца дана 2 ) од када сам, по наредби високе земалз. владе у Сарајеву ушљед приједлога Н>. В. П. господина Митрополита зворнич.-тузланског Ликоле Манди%а, преузео катихетско звање и отпочео вршити вјероучитељеки рад у овдашњој трговачкој школи и народним осн. школама. У каквоме сам реду и с каквом волом пак вршио своју дужност за ово кратко вријеме, то вам могу казати г. г наставници дотичнијех школа и драги ученици и ученице, које, тако рећи, питам духовном храном свете вјере православне и-напошљетку постигнути успјех. Веома цијенећи узвишеност ове дужности, значајне пошљедице рада, који ми се у дужност ставио и претпоетављене власти, које су ме за ово одредиле и поставиле, ја ћу по свијем својијем слабијем силама настојати, да доетојно и потпуно оправдам ово увј ерење, које ми је на аманет предано. Т. ј., вазда, докле год за то будем обвезан, ја ћу са највећом вољом и ма') Говорио приликом свога најпрвог литургисања у бјелинској прав. цркви. а ) За ово вријеме у Бјељини нијесам вршио никаква чинодјејства у цркви ушљед забране мјееног администратора парохије, г. Ш о в и ћ а, коју је забрану он учинио, као што вели, на основу евентуалне сумње: да ли сам ја збиље свештеник („јер-рече-може кому драго обућимантију и натаћи камиловку") и припадник звор. тузл. Архидијецезе и да ли нијесам вапријечен каквом каноничком погрјешком (бива да ми спасе душу). — Званични црквени лист Дабро босан. митрополије, „Б. X Источник", у VII свесци од 1895., под рубриком: „Рукоположени," донио је извјешћ е о рукоположењу моје маленкости на чпн свештенички и приједлогу ва вјероучитеља народ. осн. и тргов. школе и, Бјељини, — но то г Шовић или није био ни прочитао или није хтио вјеровати. Осим тога ја сам г. Шовића и као његов колега у рељев. Богословији био познат. Тако је Шовићева забрана остала у крјепости све дотле, докле високим налогом високодостојне митрополијске управе зворничко-тузланске није уништена на утјеху моју. Писац .