Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 350

Св. 10

он је пренрен човек. Па како је еравњење богатога са сиромашним?" Добро. А како говори Христос? Тешко вима богатаи (Лука VI. 24) Како је гаешко оиима који се уадају у своје богастиво уИи у царство Божије! (Марко X. 24.). Иди. рекао је једном богаташу, продај све штп имаш, и иодај сиромасима (Мат. XIX, 21.). Па и један пзмеђу апостола говори : Ходите богатп, илачуте п ридајте на своје љуте невоље које иду на вас. (Јак. V, 1,). Чујете ли. браћо што се у св, пнсмо гово[ш о богаташима ? Напротив сви називају сиромаштво блаженим. Исус Христос, у наточ богаташа, блаженима назива сиромашне. (Лука VI, 20.). Апостол Јаков осуђује богате што презиру сиромашне. (Јаков II, 6.). И ко није нрославио спромаштво? (Јам Господ није имао где заклонити главе. (Лука IX, 58.). 11ајбољи између апостола превео је читаво вријеме своје апостолске службе у труду и послу, // гладовању и жеђи, у зими и голотињи. (П. гсоринћ. XI, 27,). Па како да }е то тако? Ваљда је си ромаштво боље од богаства, а сиромаси сретнији од богаташа? Дабоме. Па ако станемо судити по хришћански, управо је тако. Богати су сретни, а сиромашни — несретни, — али то само овде, у овом животу. А што је овај живот? За хришћане је бољи други зкивот. А то значи, да је главна ствар. бити сретан тамо, а не овде. Ко је сретнији тамо, богаташ, нли сиромашни Лазар ? Богаташ је — у паклу а Лазар — у крилу Аврамовом (Лука XVI. 22. 23.) Ево, какав је одговор на питање; што је боље богаство, или спромаштво? Боље је сиромаштво, неголи богаство, сретнији су сиромаси, неголи богаташи. Па откуда то тако? Е да је богаство што ли, узроком несреће? Управо, не богаство но сами богаташи. Било јеибогаташа, којнма богаство није сметало да буду праведни. Бно је Аврам богат, али је богаство његово служило само зато, да њнме стране угости п одмори. (Пост. КУШ .Ј. Био је богати Јов, али он је био око слспима, нога хромима, отац убогима. (Јов, XXIX, 14. 15.). Било је, видите, и богатих људи, који су били свети и праведни, но да ли их је много таквих ? Зар не бива чеето, зар нс бива готово свагда иначе? Па то и јест невоља. што човек не уме како треба да се користи богаством, но га уцотребљује као средство

за живот слободан и безбрижан. Богаство му већином служи само на питање тела и на засићавање његових сграсти. Реците: ко живи лепо, сјајно, раскошно, ако не богати ? Где је раскош, слободно пспуњење еваке воље и жеље, ако не код богатих људи? Где је сјај н силни накит, ако не у богатих? Где су друштва, гозбе, п свака чулна уживања, ако не у богатих ? Где су весеља, забаве и насладе, ако не у богатих? Где је њежност, беспоадичење и улудно трошење времена, ако не у богатих ? Коме Је више својствена укоченост, гордост п презирање других, ако није богагима? Па. ако је то тако, (а понајвише је тако), што је онда то? Јели то хришћански начин живога ? Хоће ли се онда помишљати на Бога, на молптву, на љубав према Богу и ближњима? Зар се ту неће заборавити живот вечни и небесно царсгво ? Неће ли бити страшан, не смаће ли се памети сасвим час емртни ? Чини се, да весело. пријатно, живи сада богаташ, но што- ће бити иосле? Што, ако се догоди па још овде изгуби богаство, те осиромаши? А то лако може бити и бива. Па сретан је још тај богаташ, кога Господ посети таквом, као што се чини, горком милошћу, сретан је, ако он прими то старање и опомену Божију, ако се отрезни, позна ништавост богаства и времене славе, на се обрати богаству олагодати Божије побрине се да себи прибави душевно спасење. А ако је другчије? Ако из богаства, из садањег спокојства и славе управо преће онамо, где је познати еванђељски богаташ, шта ће бити тада ? Што ће бити, ако и њему рекну; опомени се, г )а си ши прим.ио добра сЗоја у животу своме? (Лука XVI, 25.). О, како је то горко сећањ«! Како ће тада страшно бити сећање на прошли живот, на пролазно и пропадљиво богаство, кратко и бесмислено весеље! Видите ли, браћо, чему човека води богаство „кагсва је поелије судбина богатих! „По свему су", рећнћете. кривн богати, а не богаство 1 '. Дакако. Но оно даје човеку повод да се заборави, и да заборави свој позив и своје хришћанске обвезе; оно служи као срество, да се у нама рађају и хране наше зле наклоности и страсти. Па таквом се још богаству нема шта ни замерити, јер је оно, тако рећи, безгрешно. А да ли оно често бива таково, а да ли га има, ?