Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 10

Б .-X. ИСТОЧНИК

Стр. 37 5

и упиштимо морално. Ми немамо оне | љубави Хришћанске, којом треба да ди- ј гаемо, и да сваки наш рад њоме задахњујемо, оне љубавикојој смо мијадни учитељи и проповједиици! То је наша највећа жалост наша горка чаша, то је рак рана на тијелу наше живе цркве, која никако да зацијели већ шта више све се позлијеђује. А томе је дао свједочанство најбоље сам г. Крнета износећи у јавност своју браћу као неваљалце и највеће пропалице. — „Ни правих недостатака твога брата немој разглашњивати" ова му је заиовјед ваљда била непозната — него га гледај повратити ако се може!" „Ко вели да љуби Бога а мрзи на брата свога, лажа је, јер како може љубити Бога ког невиди — онај — који мрзи на брата свог, ког види, вели нам Христос Спаситељ. Зар нијесмо ми дакле овакови какви смо, постали мучитељи Христови и то већи од онијех што га на Голготи разапеше? Они су тијело РБегово мучили а ми мучимо и сада горим и већим мукама бесмртно Бзегово тијело — цркву Њогову свету — не дајући јој оне науке коју Он учаше и оне хране, која јој је нужна да може живјети, а то је љубав „Јер каква ]С корист браћо моја, ако ко рече да има вјеру, а дјела нема? Зар га може вјера спасти? Ако на иримјер брат или сестра голи буду или немају шта да једу, и рече им који од вас: идите с'миром гријте се и наситите се, а не да им потребе тјелесне, шта помаже. Тако и вјера ако нема дјела мртва је по себи." (Јак. С. П. 2. 15. 16. 17. Рећеш драги у Христу брате „па то што ти говориш и пишеш писах и ја" и ја, то велим, јест и ја то пишем да свештенство наше на велику жалост, свакога

I а равога и искренога родољуба, не врш ј СВ0 ЈУ свету дужност онахсо, како би то светости висина шеговога звања захтјевала — али ја опет велимда тоније свештенство само по себи криво, него наше стање, нанхи обичаји од прије, наша уредна општина, наше незнање и нспознавање своје дужности — наша материјалиа незгода и патња, и најпогаље наша списходљивост од стране духовне власти или краће рећн, од етране Митрополита, који је слаб — бар до данас — био, да своје свештенство заштитиод неоснованихнападаја са многих страна. Оно дакле неврши своје дужности онако како се то од њега иште —• али не својом кривицом већ ушљед других спољашњих утицаја и узрока, које ћеш ми дозволити да за сада прећутим, а да их на ситно не навађам. Ако си био на парохији, знаћеш их и сам добрано! Ето што нама фали — ето видиш зашто опада религнја и морал у нантем народу! Али подићи то на онај врхунац на којем треба да стоји, сигурно неће онаково твоја једнострана писанија, као што ти учини, љубазни у Христу брате. Дакле штаћемо рећи? Како ћемо подигнути тај опали морал и религију у нашем народу? П[рије него одговоримо на ова питања упитати ћу те — ^е и које свештенство наше толико се огрпјеши а наше јавне опште ствари — зар није то исто свештенство и данас јога прави чувар нјере своје православне, зар то исто тобом тако осрамоћено свештенство у јавности својим владањем и својом тешком муком : борећи се са хиљадама неприлика и подме! тања свакојакијех, не остаје вјерно гласу ! своје матере цркве, и при свнјем незгодама