Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 342

Св. 10

п говорити оно, што неможе ни сила, нити шта више разум. За настира је веома вансно усадити међу својом паством нобожност, пуну духовне радости и наде; то ће помагати правилном и здравом развитку дрквеног живота у његовој парохији и помоћи ће да ју сачува и огради од болесних и жалосних религиозних појава. е.) Васпитање својства разфоритоети и трпљења. Разборитост готово синонимна с оним, што се у Новом завету често назива мудрошКу , и јесте узвишени и веома важан духовни дар, који руководи човека сваком »удром раду и речи. То је умење, знање у његовом приложењу ка практичком употребљавању или делатности. Разборитост је у неким одношајпма друго назвање ради такта, т. ј. она је знање човечије природе, којим је особито неопходно владати лицима, иазначенима бити „ловцима љ\ г дским", — способност проникнути у караЕСгер и мотиве људи без лукавства, које је исто тако у врсти оштроумље, но проистиче од неискрености и као циљ свој ика обману. Разборитост чеето држи у залихи каквогод дјеловање или мисао, никада не чини непромишљено, но све чини разумно п свечано, јер евештенство не смије бити предметом куђења. Оно на мах неприклања се овакој новој мисли, на име за то, што су они нови. Оно није расположено ка сјајним, раскошник пројектима, него предпоставља изабрати скромне намере и планове и таковим начинм често чува друштво од великих заблуда и обмана' у које га често желе увући разни путвпии, шарлатани и тражиоци догађаја. На разборитост не треба прећп у излишну опрезност, која ее свега боји. У пастиру треба да \е више благородне храбрости лава, него ли лукаве опрезности лисичине ; и у самој ствари шта више безрасуДна одважност, чини се, одлучнија од излишне опрезности пастира, јер у посљеДњем случају пастир се већим дијелом не узнемирује толико за посљедице својега владања у одношају ка повјереном му дјелу, колико — у одношају ка себп самоме, ка своме личиом спокојству и добру, чувајући се, као да не навуче на себе незадовољство, непријатности, као да ее не подвргне посмеху н презрењу.

Трпљење је било одлично својство у карактеру нашега Спаситеља, и нама је неопходно | молпти се о том, да можемо бити „Уведенима | у трпљење Христово". Како је трпељив и неј злобан био Спаситељ између најжешћих својих непријатеља и како је миран био у сред неизмерних трудова и тегоба Својег вечиог живота, : познато је свакоме, који чита Јеванђеља. Он је ! доказао, да је у њему Божанство, Својом исти| нито Вожанственом крепошћу, која је давала Његовој личности пре својства тихога и пријатнога сјаја сунчевога, него ли бурне непогоде. Св. Павле, у 2. Тим. IV, 5, говори, да је пастир ; дужан бити трпеллш у злу (тгф/.ху.оч) 7 издрж: љивим ио одношају ка злу, кад уједно са друј гим аманетима Тимотију, говори такођер: „трпп зло ц (подноси жалости). Оскудица непоереднога, видљивога успјеха у оживотворењу евојих соп! ствепих намера и планова, непобедљива равној душнчст или тврдоглавство чланова његове цркве ; немарне и увредне примједбе, наперене против њега; подкопавања, интриге и злоба од стране злих људи; напуштање од његових другова и пријатеља, на које се уздао ; искушења, која потичу од његове сопствене небриге, несавршенства и грешноети, и особито непробуђено стање ! нераскајаних грешника у његовој парохији све то глужи страшним и тешким искушењвм | у трпљењу, По томе, у унутрашњем животу, па: стира, треба да је нешто више онога, што се | открива у његовом .спољашњем животу, на име I дубоко унутрашње јединство с Богом, којега не ј може нарушити и помутити никакви спољашњи ! сукоб. Та унутарња чистота и јачина духа, која , проистиче из јединства с Богом, даје му изванредну упружност и силу противљења. Она је оно. што даје речи пастиревој живу силу и уводи ! га у само срце и савеет људи. Та тајна сила, ; то могућство трпљења, које скрива у Богу и ! изазвано само у случајевима особитих искушај вања, показује, да је човјек етворен из оног : истог материјала, из којега је дужан бити створен слу.житељ Хриетов. Такав човјек не може битн : побијеђен. Трпљење треба да се јединп са кротошћу и смиреношћу, о којем тешко се емије споменути, : као о особитОм својетву. ношто је оно у основи свију других хришћанских врлина и у збиљи