Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 343

Јавља се као општим земљиштем, на којем се насађује и расте истинито хришћански карактер, Христос је учио својих дванест ученика лоукама смирености } када је метвуо мало дијете пред људе, који су са узбуђен.ем сборили међу собом о томе ко је од њих већи у царству Божјем, и рекао је: „ако се не поправите н не будете као дјеца. не ће те ући у цорство небеско", — т. ј. вође у то духовно царство дужни су бити слични дјеци и са чисто дјетињском радошћу дужни су примати све, што је угодно да им даде отац небески, и да дијеле с другима оно, што им је дато од највишега и најдрагоцјенијега, баш као и од најнижега и најнепријатнијега. Г.) Васпитање срдачне пријазности и доброте Пастир је међу људма заступник Божанственог милосрђа: по томе, он је дужан живити тако, да може представљати то милосрђе као ваплоћено у свом сопственом животу и делатности. Помоћ и саучешће према другима јесте по преимућству пастирска врлина. Како много сила утјецаја садржи у себи већ једно пријазно општење са људима ! Пријазност дјелује на хладна ; окамењена срца слично ономе, као што зраци сунчани делиЈу на снијег или на лед. Обраћање с пријазним учешћем к малој дјеци и ка одраслим људима и високим и ниским јесте једна од кротких, невидљивих делатности, које неприметно повећавају утјецај пастирев на паству и помажу као непосредни циљ његове службе — васпитање људи и привођењу њиховом ка Христу. Ап. Павле писао је Солуњанима: „Могли смо вам бити на досаду, као Христови апостоли; али бијасмокротки међу вама,каошто дојилица што доји своју дјецу. Тако смо вас рддо имали, да смо готови били дати вам не само јеванђеље Божје, него и душе своје, јер сте нам омиљели";

Пре него ће настављати људе, ваља их замиловати. Ма какви били људи, како му год драго били они искрени, равнодушни к вјери нерасположени ка обраћању, ма како дубоко да су утонули у преступима, пре свега и најглавније су бити замиловани. Задаћа пастира није истраживати то, да ли су доетојни, или недостојни спасења, него да их спасе као такове. какви су онм у збиљи. Човештво нашега времена — то је блудни син јеванђељске приче, и дужност је пастира — помоћи му да се поврати у наручје очино. Овде не ће бити излишено навести знамените ријечи једнога знаменитога проповедника — епископа : „Пастири појачајте ва т ве саучешће. Ако ви умете само заповиједати, запријетити, казнити и тумачити букву закона, то ви ништа не умијете. Будите очевима — но тога је мало — будите матерама за паству . . . Не доказима еуда, управо као и мачем немогуће је задобити власт над наравственим свијетом. Мало знања повише здравога разума, још више срца, — ето то је, што се зарад узвишавања велике масе народа, зарад његовог очашћеЕБа и напредка Способност расуђивати јесте најобичнија човечја способност, и онај: ко је- човјек и ништа више. може овладати том способношћу исто тако, као и ви, и шта впше у вцшем степену. Но бити способним на самодречење, жртвовати свој живот, свега себе посветити на службу ближњим — ту је нешто не земаљско, него божанствено, садржавајући у себи магичку силу. Самоодречење, сврх тога, једннствени доказ, против којега човечја злоба не иоже наћи израза". Споменућемо овде н заслужне особите пажње речи блаж. Августина: ,,У почетку пробудите у себи љубав (к људима) и тада можете чинити оно, што сте ви изабрали, У Митровици 1895.

Часови нобожног размншљања. Покушаји Том. А. Братића, парох,-капелана 2 Атеизам И умни прогрес. ј једнога индивидуа заједно са мајмуном Атеизам и дарвинизам увијек пред- ' и тако цијељ човјечијег живота остаје у поставља једио друго; то су логични прашинн, без икакве узвишености, а то узрок и посљедица. је хотимична дехонестација човјечијег доДарвинизам уводи човјека у царство : стојанства. Прије појаве оваких мисди код животиња, доводи његову еволуцију од ј човјека, да је он једнога порекла са