Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 32

в.-х. источгшк

Св. 1

Похађајућ' света мјеста Успомене Сина Свога.

Ал' послије неко доба На острво Кипар крене, Ђе владика Лазар бјеше, Жељаху је: људи, жене.

Лети лађа Лазарева ПТто по свету Дјеву пошла.

Лети Морем Средоземним Да би прије Кипру дошла. * Ал' на једном вјетар пухне Па је другом носи крају, Лађари се сви стараху Да је сада задржају. * Ал' им снага не помаже Десница је Бож'ја води, Егејскијем сињим морем Све до '•вете Горе броди!

М о л и т в а. (Легенда.)

Црна поноћ, небо мутно, Пахуљпце ситне лете; Вијавица љута вије, Ко паклене бјесне чете, Потресају избетрошне, Као да се с'вјету свете. На кревету маленоме Бл'једо младо лице лежи, Мутна ока, пламна чела; Сладак санак од њег' бјежи . Дрхће, зтрепи, нешто збори, Ко да крај њег' самрт режи. . У собици трошној малој Кандиоце слабо гори, Тихо, тужно, жалостиво Са задњом се зраком бори, Пред иконом мутна лика Молитвицу ко да збори. Пред иконом старац клечи, Осуле га сједе власи, Смежурано жуто лице Старо, смртно доба гласи, Прекрстпо руке двије, Лете сузе и уздаси. . . . „0, ти вишњи, добри Оче, Ти свјетлило правде свете, Ох, смилуј се с'једој глави: Спаси, спаси, моје д'јете! Узми мене стара, с'једа, Моји данци крају лете! . , .

Ако узмеш млаћан живот, Гдје да склоним трошне кости? Ко ће тада његовати Сједу главу у старости? Спаси, Боже. чедо моје, Буди силан у милости! . . Те је задње рјечи реко, Рек'о па је уздрхтао Бл'једи пламен кандиоца Свјетло, сјајно заблистао; У собицу трошну малу Крај болника неко стао. Одора му од звјездица Као сјајно сунце сије, Са лица му блеђанога Рајски свјетли зрачак бије; На челу му, као еунце Трнови се в'јенац вије. Погледао рајском сласти У старчево лице бл'једо, Па за руку болну узе Оједог старца болно чедо; Дигнуо га, усправио, Па га дуго, дуго гледо ! Дрхћу груди сједом оцу, Од радости сузе лете, Па полети, да пред свеца У прашину, чело мете: Да с' нагледа рајске слике, Да нјелива скуте свете.